Дворци Србије

Нови двор

Београд

Нови двор је изграђен као нова резиденција династије Карађорђевић и то је последња зграда изграђена у комплексу зграда дворског комплекса на Теразијама, заједно са суседним палатама Старог двора, који је такође архитектонски и уметнички пандан Народној скупштини. Сва ова здања чине скуп најважнијих јавних зграда у Београду. Изграђен је према оригиналном концепту архитекте Александра Бугарског током осамдесетих година деветнаестог века, као крило амбициозног дворског комплекса. Двор је саграђен према пројекту архитекте Стојана Тителбаха (1877-1916) у академском маниру, са елементима ренесансне и барокне архитектуре, али је оригинални изглед временом измењен.

Према идеји, централни део комплекса заузима Краљевска палата која је требало да буде изграђена на месту Старог конака (некадашњег Симићевог здања). Лево крило би био Стари двор изграђен 1884. године, док би десно крило био Дворац престолонаследника саграђен на месту на коме је од седме деценије 19. века стајао дворац престолонаследника Михаила Обреновића. Иако се сматра пројектом дворца кнеза Михаила, а саградио га је у духу романтизма архитекта Коста Срепловић, неки извори кажу да је он водио завршне радове на изградњи зграде, а да је планове свакако израдио Јован Френцл и Јосиф Касано, најпознатији архитекти Одељења за високоградњу. Изградњом ове зграде већ се видела идеја о организовању простора комплекса као троделне композиције.

Међутим, кнез Михаило никада није живео у овој згради, већ се преселио у Стари конак. Идеја о изградњи Новог двора покренута је након догађаја у мају 1903. године, и рушења Старог конака следеће године. Краљ Петар I, по доласку на власт, боравио је у Старом двору Обреновића, који се у претходном периоду није користио као стан, већ у репрезентативне сврхе краља. Како простор Старог двора није био адекватан за стални боравак краљевске породице, појавила се потреба за проналажењем решења за изградњу нове резиденције. Изградња Новог двора за престолонаследника Александра Карађорђевића започела је 1911. године према пројекту Стојана Тителбаха, истакнутог српског градитеља почетком 20. века.

Данас Нови двор представља његово једино познато дело које је радио као архитекта Министарства грађевина. Изградња палате завршена је 1914. године, али је већ током Првог светског рата зграда значајно оштећена. Фундаментална рестаурација уследила је у периоду између 1919. и 1922. године. Комисију, која се бринула о целокупном распореду будућег краљевог дома и седишта дворског маршалата, између осталих, чинили су сликар Урош Предић и архитекта Министарства грађевина Петар Поповић и Момир Коруновић. У јуну 1922. године, када се краљ Александар I са краљицом Маријом уселио у зграду, Нови двор је постао званична краљевска резиденција.

Сама зграда је замишљена као својеврсни пандан Старом двору. На овај начин је наглашена потреба просторног и симболичког заокруживања целине која конотира саму идеју државе. Најрепрезентативнија фасада окренута је према врту, а угаони ризалит је пројектован у облику куле са куполом сличном решењу примењеном на згради Старог двора. На овај начин се успоставља хармонија овог комплекса и симетрија у силуети целине. Централну композицију представљају приземље и први спрат решен као јединствена композиција, подземље је пројектовано рустикално, док је други спрат независно обрађен дискретним системом поделе фасадних површина и са мање архитектонске пластике.

Ерозија главне фасаде изведена је са истицањем бочне и централне ризалите, у чијем је средишту позициониран главни улаз, означен овалним тремом. Као резултат функције зграде, посебно место у декоративним мотивима фасаде добијају хералдички симболи. Унутар централног ризалита налазио се монументални грб краљевске династије Карађорђевић. Највиши и уједно најдоминантнији део Новог двора – кула са куполом и врхом на чијем се врху налазила бронзана статуа двоглавог орла спремног за лет представља главни архитектонски елемент који повезује фасаде до улица Краља Милана и Андрићевог венца.

Поред хералдичких знакова, посебно важна композиција која је постављена на крају угаоног ризалита, испод куполе, два слична, приказ штитова постављених симетрично са крстом и четири слова „С“, који је део грба Краљевине Србије и касније део грба Краљевине Југославије. Централни мотив композиције фасаде према рути Андрићев венац представља лучни ризалит изнад кога је била монументална декоративна композиција са грбом у средини. Просторна организација зграде Новог двора одређена је пројектом из 1911. године у складу са функцијом зграде. У приземљу је била свечана соба и трпезарија, док је део према улици Краља Милана био резервисан за пријем значајних гостију, док су први и други спрат били намењени за становање краљевске породице.

Целокупан дизајн ентеријера и опремање ходника палате скупоценим намештајем урадила је француска фирма Beziers. Посебна пажња била је посвећена уређењу вестибила, дворане за пријеме, трпезарије, босанске собе, јапанског и енглеског салона и одаја намењеним становању краља и краљице. Ограда са порталима и стражарским постовима била је саставни део дворског комплекса и повезивала је стару и нову зграду и одвајала палату и краљевски врт од улице Краља Милана. Сличну функцију добила је зграда стражарнице, чије је фасаде 1919/1920 године надоградио и обрадио архитекта Момир Коруновић, како би допринио стилском и урбанистичком окупљању краљевских палата. Портали тријумфалног изгледа са декоративном пластиком у првом плану и хералдичким знаковима, лучна зграда стражарских стубова, као и вртови распоређени у гредицама са фонтанама распоређеним између палата дали су целини репрезентативан и свечан аспект.

Након Другог светског рата, зграда стражарнице је срушена, ограда уклоњена, док је краљевска башта претворена у данашњи Пионирски парк. У периоду 1948-1953, према пројекту архитекте Милана Минића, извођени су радови на реконструкцији и доградњи Новог двора, за потребе Председништва Владе. Зграда је такође увећана изградњом велике свечане сале са приступом предворју. Фасада окренута према Старом двору добила је потпуно ново архитектонско решење подвучено колонадама јонских стубова, док су чеоне ивице и линије првобитног решења задржане према улицама Краља Милана и Андрићевог венца.

У складу са променама у Старом двору, нови приступ према згради Новог двора формира се на источној страни, према Пионирском парку, док су хералдичке представе замењене амблемима нове владе. У дизајну ентеријера посебна пажња посвећена је проширеном елементу, који је обогаћен делима најпознатијих југословенских уметника – Томе Росандића, Петра Лубарде, Мила Милуновића, Милице Зорић и других. Захваљујући историјским, културним, друштвеним, архитектонским и урбаним вредностима, проглашен је спомеником културе 1983. године.