Дворци Србије
Зграда Народне банке
Београд
Како је Србија добила независност на Берлинском конгресу, 1878. године, постало је јасно да се сви атрибути међународно признате државе морају поседовати, или ако се поседују, морају се унапредити. Како су банкарске делатности овог нивоа захтевале много веће просторе од привремено изнајмљеног, донета је одлука о изградњи нове зграде. За ову намену купљена је парцела на углу Дубровачке и улице Цара Лазара.
Године 1887. два архитекта из Министарства грађевина предложила су свој пројекат за нову зграду, али Управни одбор то није одобрио, већ је пројекат доделио Константину Јовановићу, у то време већ признатом архитекти, сину литографа Анастаса Јовановића. Пројекат Банке био је његово прво оригинално дело у Београду. Грађевински радови, „са изузетком зидања и водовода, као и грејања, осветљења, водовода и малтерисања и фарбања” поверени су извођачима из Сегедина, Јирашеку и Краусу. Изградња је настављена током 1889-1890. а Банка се преселила у нову зграду 15. марта 1890. Колико је овај догађај био значајан у перцепцији савременика сведочи и податак да је исте године аутор пројекта одликован Орденом Светог Саве III реда. У извештају о раду Банке за 1890. годину стоји „… има зграду којом се може поносити и он сам и наш главни град, који краси“. Улога аутора је даље наглашена “…а у великој мери је то заслуга архитекте Косте Јовановића, који је израдио све планове и лично надгледао извођење грађевинских и других радова“.
После Првог светског рата, Привилегована народна банка Краљевине Србије постала је Народна банка Краљевине СХС. Проширење обима делатности диктирало је и проширење функционалног простора, услед чега су извршене доградње старе зграде, уз остале куће у улицама Краља Петра, Грачаничка, Спасићева (тада Творничка) и делимично Цара Лазара. Тако је формиран јединствен урбани блок неправилног петоугаоног облика. За аутора пројекта проширења Банке поново је постављен Константин Јовановић, који се успешно носио са овим задатком не одступајући од стила свог првенца. У облику затвореног блока са двориштем, попут атријума, управна и управна зграда, која више подсећа на палату, опстала је до данас. Упркос чињеници да објекат има угаону, а не фронталну перспективу, што би омогућило да се објекат сагледа у целини, изгледа изузетно хармонично, монументално и презентабилно.
Стил и дизајн зграде открива елементе италијанске дворске архитектуре касне ренесансе 16. века, као и утицај изузетног бечког архитекте Готфрида Семпреа, који је био Јовановићев професор. Тачније, Јовановић наставља стил палате Фарнезе у Риму, чији су аутори били Антонио Сангало Млађи и Микеланђело (саграђена 1513. и 1534-1546), и палате Опенхајм у Дрездену, изграђене у год. средином 19. века , пројекат Готфрида Семпера.
Ово најистакнутије дело Константина Јовановића истиче главну одлику његове поетике – спој у концепту фасаде тема ренесансне архитектуре и еклектицизма, израженог у употреби елемената архитектонске пластичности позајмљених из барока. Управо је овај концепт јасно приказан у архитектури Народне банке, која се сматра најзначајнијим објектом академског стила у Србији.
Фасада окренута ка улици, пројектована у стандардном академском стилу, хоризонтално је подељена на три дела. Зоне су у супротности једна са другом. Ако је доња зона више рустикална, онда су више зоне мирније и одвојене од доње зоне дубоким профилисаним венцем. Подручје првог и приземља карактерише масивна монолитна рустикална обрада, олакшана правилно римованим низом лучних прозора. Архитектонска естетика овог простора директно је повезана са фирентинским палатама из 15. века. Монотонију првог спрата разбијају главни улази који излазе на улице Краља Петра и Цара Лазара. У концепту зоне другог и трећег спрата Јовановић себи дозвољава велику слободу. У зони другог спрата, строга хијерархија равне површине зидова нарушена је сменом прозора различитих профила, док је комплетна естетска слика горњих нивоа заслужна пре свега због презентабилних платна са штукатурским оквирима. и декоративни елементи изнад главних улаза. Простор трећег спрата је поједностављен низом неупадљивих прозора, преко којих као завршни декоративни елемент виси дубоки профилисани венац са балустрадом.
Много пажње се посвећује унутрашњости, тако да изврстан дизајн ентеријера није инфериоран у односу на импресивну спољашњост. Унутрашња декорација комбинује многе функционалне и чисто декоративне предмете ликовне и примењене уметности, који се органски уклапају у један архитектонски ансамбл. Посебан акценат стављен је на кључне функционалне сегменте унутрашњег простора – предворје у старом делу зграде и салу за опслуживање клијената. Изграђени у неоренесансном стилу, ови јавни простори су посебно импресивни. Њихово композиционо решење заснива се на контрасту између празног и испуњеног простора, смирених монохроматских и вишебојних детаља, широкој употреби цветних дезена и смењивању различитих материјала.
Укупан утисак луксуза и монументалности ентеријера доприноси осликавање плафона и зидова, које је најочуванији и најатрактивнији декор раног 20. века. Живописне композиције су рађене у духу европског стила тог времена и потпуно се уклапају у архитектуру. Принцип дизајна ентеријера тако презентованог објекта као што је Народна банка прати најбоље традиције академизма. Декоративни дизајн, наравно, није ауторско дело, већ је рађен по готовим скицама, највероватније из средње Европе. Унутрашњост призиданог дела зграде (1925) понавља исти живописни стил као у старој згради. Теме и фигуре су позајмљене из митологије и разних уметничких традиција. Укупна симболика украса са рогом изобиља, сфингама, грифонима и најважнијим симболом – Меркуром, јасно указује на функцију предмета и идеју успеха, богатства и просперитета. Међу вредним уметничким делима у унутрашњости Банке је и женска биста, под називом „Србија“, аутора Ђорђа Јовановића, намењена споменику Косовским јунацима у Крушевцу. Налази се у холу старе зграде, наглашавајући национални карактер установе. Пре Другог светског рата унутрашњост Банке је такође била украшена портретима свих њених управника и радовима уметника Уроша Предића.
Зграда Народне банке у академском стилу најбоље репродукује европска достигнућа, а њен аутор Константин Јовановић је међу српским колегама представљен као један од најбољих архитеката овог тренда. Јединство ауторске интерпретације и институционалног значаја Народне банке чини овај објекат изузетно значајним материјалним одразом друштвених токова, привредних и архитектонских достигнућа Краљевине Србије, а потом и Краљевине СХС. Проглашена је спомеником културе од посебног значаја 1979. године.
