Дворци Србије

Летњиковац Пејачевић

Јарковци, Инђија

На крају главне улице у Јарковцима, селу које се налази у миру и тишини обронака Фрушке горе, далеко од буке света а близу Јарковачког језера, налази се један тихи дворац. Барем је тих када у њему нису деца, будући да је сада ово зграда истуреног одељења нижих разреда Основне школе „Душан Јерковић“, и понекад ово здање оживи дечја граја. И положај, одмах поред језера, је одраз мира и тишине, али, нема пуно простора да се настави са похвалама, будући да је, упркос томе што је дворац у употреби, у прилично лошем стању, а свакако са спољне стране.

Летњиковац је настао у 19. веку, у другој половини, у време када је Аустро-Угарска била на врхунцу моћи, а локалне богаташке и племићке породице врло имућне. Тако су и грофови Пејачевићи, који су владали Румом и околином, прво имали дворац (то је у старо доба било уобичајено), али је због урбанизације Руме дворац порушен. Тада је, по жељи, или боље рећи, вољи његове болесне ћерке, гроф Пејачевић саградио нови дворац далеко од румских улица, и назвао га „Моја воља“. Постоје, надаље, две бурне верзије о историји овог дворца, а једна каже да је сам гроф Пејачевић изгубио дворац на коцки, да би на инсистрирање своје жене, гроф поново сео за коцкарски сто, боље одиграо и вратио дворац у власништво Пејачевића. Друга верзија је да је авантуризму склона грофица Пејачевић села за злокобни сто, изговорила „Ово је моја воља“ и изгубила дворац, да би га сам гроф, вештији на картама, вратио у посед румских племића.

Касније, око овог летњиковца, који има све карактеристике летњиковаца које су широм Царства градили имућни појединци, развило се и цело насеље од помоћних просторија и кућа за раднике на имању Пејачевића. Млада грофица је била веома сретна у летњиковцу, и говорила је да се овде налази „као код своје куће“. Гроф је летњиковац користио за одмор и лов. Комплетна декорација на фасадама објекта је од опеке и дрвета. Цело насеље је добило име Моја Воља и тако се село звало све до недавно, будући да је тек крајем социјалистичке ере добило „сремачко“ име Јарковци. До 1906. године замак грофа Пејачевића је био управна зграда за грофове слуге и људе који су радили на његовом имању које се простирало на целом потезу данашњих Јарковаца. У периоду краљевине, овде се налази интернат за слепедевојке, које су „биле безбедне јер нису могле далеко отићи“ – свуда около је била шума.

 

На фасади која гледа према језеру, налазе се три лука и пространа тераса полукружног облика и сам летњиковац је веома атрактивна зграда која би могла бити сјајан ресторански објекат, имајући у виду да и деца заслужују функционалнију зграду. Ограда око овалне терасе је делимично уништена. Кров је био у лошем стању, али је обновљен, али фасада је и даље у лошем стању, а столарија, која је првобитно била од дрвета, делимично је иструлила. Димензије објекта су 15×15 метара, а висина зидова износи 4,10 метара. Фасада је оригинално, како се данас у деловима види, била окер боје, типичне за хабсбуршко царство. Зграда је једноспратна и за њу је карактеристично решење да се са сваке стране налазе групације од по три прозора, од којих је централни за нијансу виши од осталих. Прозори у приземљу су украшени луком од црвених цигала, док су они на спрату без декорације.

Због специфичности и јединствености летњиковца, споја градске и сеоске архитектуре, поднет је предлог за заштиту објекта, 1987. године. Центар за истраживање и промоцију културног наслеђа „Херитаг“ је потакао обнову овог здања, тако да је то у плану, иако Општина Инђија нема ингеренције над објектом у коме су смештене и месна заједница и сеоска амбуланта, којима би требало измештање, једнако као и школи. У летњиковац није могуће ући без посебног разлога, будући да има јавну намену.