Дворци Србије

Шпицеров дворац

Беочин

Можда и најтужнији утисак од свих двораца у Србији оставља легендарни Шпицеров дворац. Вероватно је утисак туге пропорционалан величини и сјају дворца који је некада имао, пре готово потпуне девастације.

Дворац породице Шпицер се налази у Беочину и подигнут је 1898. године за породицу имућних Ашкенази јеврејских велепоседника која је била један од три сувласника Беочинске цементаре. Породица Шпицер (Spitzer) је пореклом из Вишеграда у северној Мађарској, у коме су такође поседовали фабрике. Сам Едуард Шпицер је рођен 1845. године у богатој јеврејској породици као четврто од петоро деце и скоро читав свој живот провео је у Бечу, Будимпешти и у Беочину. Претпоставлја се да је пореклом из велике породице пољских Јевреја који су различитим пословним приликама мигрирали ка Аустрији, Мађарској и Румунији. Компанија „Redlich, Orenstein und Spitzer“ је купила 1887. године фабрику цемента од Јосифа Чика, а касније ће се Едуард Шпицер оженити Аном Оренштајн, која је била ћерка барона Хајнриха Оренштајна (Heinrich Orenstein), и која је предавала деци радника цементаре. Позорница за градњу дворца била је намештена, будући да је сада Едуард (мађарски Еде) имао и породицу и фабрику, и одлучио се да сагради дворац непосредно поред високопрофитне цементаре да би надгледао цео процес рада.

Дворац се налази уз пут за Беочински манастир, а пројекат за његову изградњу, у стилу еклектичке архитектуре, направио је архитекта Имре Штајндл (Imre Steindl), који је био славни будимпештански градитељ на врхунцу славе. Наиме, Штајндл је израдио пројекат за Зграду угарског парламента у Будимпешти, те  су на дворцу приметни елементи како старих стилова (попут романике, готике, ренесансе и барока), али и тада модерног правца, сецесије. Заправо, Шпицеров дворац је, уз Синагогу у Суботици, Синагогу у Новом Саду, Градску кућу у Суботици, Фишеров салаш у Јарку и Дворац Баба Пуста (Фернбах) код Шарија (Алекса Шантић) најјаснији пример мађарске сецесије на територији Војводине.

Унутрашњост дворца урађена је у духу варијанте мађарске сецесије китњастих облика и настала је нешто касније. Највреднијидео унутрашњости ове грађевине представља централни хол. У исто доба када је направљен дворац, око њега је подигнут и велики парк, познат и као „Шпицер башта“. Дворац Шпицер је спратни објекат са асиметричном основом. Фасада је нарочито наглашена, а на њој је смештен главни улаз са портиком и полукружним степеницама. Посебну вредност објекта даје ентеријер централног хола. Њиме доминира камин од зелених жолнаи каљева, урађен по посебним нацртима. Зидови хола су са стилизованим биљним орнаментима и осликани сецесијским декоративним програмом. Зидови су обложени дрвеном ламперијом као и галерија на спрату са балустерима урађеним у пуном дрвету. Иако је зграда пројектована у духу изразите еклектике, на њој се уочавају трифори и окулуси, тераса и прозори, ренесансне аркаде, ограда терасе и барокне црте куполе. Унутрашњости доминирају јаркоружичаста и светлоплава боја, које чине прави „ватромет“ и приближавају унутрашњост полихроматици старих руских цркава и хиндуистичких храмова, што је посебно леп печат и осврт архитекте.

Орнаментална декорација фасада рађена је у малтерској пластици, али молерај и јарке боје чине ову грађевину јединственом. Такође, приметне су и главе змајева, птица у полету и лавова, као и елементи кованог гвожђа и витражи посебне лепоте и финоће израде. Витраж са флоралним мотивима није сачуван у целини, али се може реконструисати. У оригиналној изведби, дворац је имао и баварске барокне луковице, као и врло китњасте димњаке. Посебна је вредност та да је овде присутна рана фаза мађарске сецесије, која ће касније развити пун сјај и постати препознатљива и раскошна, али се на овом примеру може видети како је Штајндл развијао израз мађарске сецесије из еклектицизма. У дворишту, према путу (улици), зарасла у шибље, налази се салетла (газебо).

Породица Шпицер је пред почетак Другог светског рата напустила Беочин, а током њега је дворац коришћен као зграда немачке војне команде, да би после његовог окончања објекат био национализован. У њему су, након тога, били смештени градска библиотека, Дом културе, седиште рукометног клуба, радио станица, дом за војне инвалиде и накрају ексклузиван ресторан са преноћиштем. Након приватизације предузећа Подунавље у чијем је склопу функционисао, објекат је напуштен и од тада је започело његово нагло пропадање. Наш познати песник Мирослав Мика Антић је користио део дворца као свој сликарски атеље. Његов чест гост био је Перо Зубац. Нарочито је пропадању допринела пасарела за пренос камена у цементару која се налази у непосредној близини дворца.

Овде су снимани бројни филмови и музички спотови. Од филмова ваља издвојити филмове: „Узаврели град“ Вељка Булајића (1961.), „Свети песак“ Мирослава Антића (1968.), „Рани радови“ Желимира Жилника (1969.), „Ратници“ Брајана Хатона са Клинтом Иствудом у главној улози из 1970. године, те „Доручак са Ђаволом“ Мирослава Антића из 1971. године, „Дечак и виолина“ Јована Ранчића из 1975. године, „Црна мачка, бели мачор“ Емира Кустурице из 1995, као и холивудско остварење „Браћа Блум“ из 2008. Рајана Џонсона са Рејчел Вајс, Ејдријеном Броудијем и Марком Рафалом у главним улогама.

Данас су готово сви прозори на њему поломљени, а услед обилних падавина током зиме 2011. године, део улазног трема се урушио. Објекат је 18. јуна 1997. године проглашен за споменик културе. Дворац је у катастрофалном стању, а нема ни прозоре ни врата. Недавно је извршена санација крова да се он не би урушио и довео до рушења целог дворца. Окружење је препуно смећа.

Веома често га називају и „Кућа духова“. Својевремено је Емир Кустурица, задивљен његовом лепотом, понудио да купи дворац и да га реновира о свом трошку и стави у функцију, али му тај захтев није одобрен. Ипак, реконструкција је могућа и преференцијална намена дворца би могла бити ексклузивни ресторан с преноћиштем. Дворац је евидентирано културно добро.

Наравно, и о овом дворцу постоје предања и легенде, које поново описује Милан Белегишанин у „Сновима затрављених кула“.

“Замак у Беочину, један је од најлепших сецесионистичких замкова у овом делу Европе. Међутим, од прелепе фасаде и унутрашњости са многобројним витражима одударају украси на замку. Змајолике, жаболике и змијолике главе као да су остале извађене из неког поноћног вашара духова, који се с времена на време одиграва око замка. Име градитеља се није дуго могло сазнати. Тек пре тридесетак година, када је започето рестаурисање замка, у охлађеном пепелу гипсане пећи, пронађен је пергамент, на ком је било записано следеће: „По сјају његових очију бих рекао да долази са Далеког истока. Зове се Надор. Откад је стигао, није проговорио ни једну једину реч – само ћути и гњечи гипс за фасаду и украсе на замку. Оно што ме је запрепастило, то је да на свакој руци има по седам прстију. Шаке су му толико велике да прекривају хладом читаву фонтану, када их ујутру диже увис да се помоли излазећем сунцу. Његовом доласку се изгледа радују само птице. Вероватно мисле да ће у те велике шаке стати пуно више мрвица када их буде хранио.“ (Следи један део на пергаменту који је нечитак) Наставак: „Надор још ни једном није нахранио птице. Још увек само гњечи гипс, прави украсе на замку и ћути. Ти његови украси су чудни.“ „Чини ми се да су гипсане главе тих животиња изашле из главе неког злог човека који у животу никада никога није волео.

Фотографија: Петар Комљеновић

Из Надорове изобличене маште излазе гипсане поруке мржње и црнила. Кришом посматрам његове огромне руке које у тишини гњече гипс и морам да признам да се мало дивим том седмопрстом мрачњаку који са послом прекида једино када се моли.“ (Поново следи један нечитак део на пергаменту) (И наставак који следи је једва могуће идентификовати, као да је аутор свој запис завршио смртно заплашен) „Јуче се догодило нешто ужасно. Био је последњи дан Надоровог рада. Негде око подне завршио је и лик источњачког змаја на гипсаној пећи. Пре но што је почео да се пакује, стао је пред фасаду да види своје дело и задовољан је отворио десну шаку. Била је пуна мрвица хлеба. Тога тренутка сам помислио да сам се можда огрешио о чудног неимара.

Прво му је у шаку слетела нежна бела голубица, али Надор је није нахранио, но је шаку стиснуо и грудву крвавог перја хитнуо ка највишем димњаку. Уморивши се од преваре и зла сео је на свој диван у горњој соби да се одмори пред пут. У сумрак га је стигла освета. Док је спавао, голубови су га покрили својим изметом, тако да су га потпуно залепили за диван. Пре ноћи се и сам претворио у голубији измет… Нисам само престрашен, но сам и тужан. Више се нико неће молити излазећем сунцу, али неће бити ни беле голубице да лети ка светлу“.

Андрија

П.С. „Сутра одлазим и ја. Спахија не може да схвати да могу да оставим топли кревет и добру плату само зато што се не осећам добро када гледам украсе на фасади замка. Овај запис остављам у устима змаја на гипсаној пећи. Ако је истина оно што говорим, пергамент неће изгорети.“

Данка Вучковић спомиње још једну тужну легенду. „Еде Шпицер је у овом дворцу живео са својом женом  Кларом, сином Јонасом и ћерком Јоханом. Они који су послуживали породицу оставили су причу или легенду кроз коју провејава зла коб… Прича каже да је ту често боравила Шпицерова ћерка када је проводила своје дане ван Беча и Пеште. Кажу да је шетајући по врту и башти са књигом у руци знала да се задржи иза, где је некада био мали летњиковац и где је букнула љубав између ње и коњушара. Та се љубав није остварила јер су јој родитељи бранили. По неким казивањима она се због несрећне љубави и убила. И данас, више од 100 година касније, код неких мештана и даље страх постоји. Кажу мештани да су се на његовом тавану гнездили голубови у време када је у дворцу била смештена школа. Многи нису смели ни крочити у тај голубарник, убеђени да су стари тавани лавиринти мистерија.” (www.razdanjivanje.com/spicerov-dvorac-ko-su-fruskogorski-duhovi)

Дворцу је забрањен приступ, иако не постоји ни ограда, ни табла о томе, а дворац је веома често мета туриста, тако да је забрана само формалне природе.