Дворци Србије

Дворци Лазаревић

Велико Средиште

У малом селу Велико Средиште налазе се, практички у истом дворишту, два дворца, која су оба припадала племићкој породици Лазаревић. Родоначелник породице, Голуб Лазаревић се доселио из Србије у Банат 1803. године, а племство и предикат „од Малог и Великог Средишта“ добио је 1841. године. Чим је добио племићку титулу, Голуб Лазаревић се латио градње да би показао да племић треба да има и дворац. Али, Лазаревић је изненадио све па је сазидао два дворца, и пар између и иза њих, иако Велико Средиште никада није био особито богат крај, осим виноградима.

Од изградње двораца, па све до 1898. године, Лазаревићи су власници оба дворца, а онда их купују локални Немци, мештани Георг Фриц (старији дворац) и Карл Хаузер (новији дворац), и они остају власници све до краја Другог Светског рата када је извшена национализација, а банатски Немци протерани.

Већи и старији дворац изграђен је шездесетих година 19. века, док је мали и лепши дворац саграђен почетком 20. века. Велики старији дворац је класицистички приземни објекат симетричне предње фасаде са доминирајућим портиком у средини. Четири масивна зидана бела стуба неодредивог стила носе портик са прилазом средишњим степеништем. Са дворишне стране нема приступног степеништа. Дворац је светлоокер, драп, беле и светлосмеђе боје, а боје се лепо уклапају у поједине архитектонске елементе.

У непосредној близини на истој парцели и у заједничком парку изграђен је и мали дворац. Мали дворац је новији и грађен је са одликама тада владајућег еклектичког стила са неоготским елементима, налик на дворац у Капетанову. Може се рећи да је у категорији малих двораца, Мали Дворац Лазаревић из Великог Средишта уз Дворац Капетаново, најлепши пример грађанске градње летњиковаца. На самом почетку су дворци са елементима фантастике били веома популарни, а носталгија за готиком је била свеопшта појава. Мањи дворац има степенасто завршену атику и куле на угловима, из којих данас расте дрвеће. Фасада је окер боје. Парк у околини двораца је изузетно простран са високом шумом у којој се налазе и неки ретки примерци дрвећа.

У великом дворцу се и данас наслази сеоска основна школа „Бранко Радичевић“, и није у претерано добром стању, док се ограда око дворца опасно накривила, иако је импозантно дебела. Око дворца се налазе игралишта за децу и забавиште, тако да је од парка остало мало, али су деца добила репрезентативну површину за игру. Ентеријер је прилагођен школским потребама, и аутентични ентеријер је потпуно нестао. Конзерваторски радови су урађени током 1986-7 године, али само на старијем великом дворцу.

Зграда малог дворца је у веома лошем стању, напуштена је и тренутно нема намену. Пре тога је била сеоски биоскоп, па омладински културни центар и на крају месна канцеларија, која је премештена у зграду преко пута.

Дворци су споменици културе од великог значаја, а налазе се у парку природе. У школу није дозвољен улаз, а у мали дворац, који је ограђен посебном оградом и зарастао у шибље, улаз је могућ, али како се степениште обрушило, није могуће далеко ући. Графити унутар дворца показују да је био стециште младих и после затварања.

О дворцима постоји и легенда, коју опет описује Милан Белегишанин у књизи «Снови затрављених кула». Она каже: «Велико Средиште никада није било богат крај. Па ипак, то није спречило браћу Лазаревић да направе два замка која спадају међу најлепше у Војводини. Први замак је, старији од браће Лазаревић подигао између 1860. и 1870. у класицистичком стилу. Други замак, који је рађен у неоготици млађи брат је подигао негде око 1900. године. У овом сиротињском крају ови замкови су изгледали као да су настали из чаробне Аладинове лампе. Са високим капијама, бедемима и чуварима, становници села су замкове посматрали као нешто нестварно и недодирљиво. Огромни паркови са дрвећем ретке врсте и дубока хладовина постојали су само за одабране. Браћи Лазаревић све ово није било довољно. Желели су и лети да се санкају, па пошто није било снега, наручивали су стакло из Панчева да би се санкали по њему. Прешли су меру али казна није уследила одмах. Прво је стигло упозорење – жена млађег брата је пропала кроз стаклену стазу и скоро се преклала. Но, ни то није помогло. Лазаревићи су наставили да снег замењују стаклом и да призивају вејавицу у јулу. Последњег лета пре него што ће напустити замак донета им је стаза од специјалног мат стакла. У моменту кад су се први пут спустили санкама, нагло је захладнело и то толико јако да је огромна стаза од велике хладноће прснула у милијарде сићушних делова. Од тога тренутка браћа су оболела од стаклене болести. Обзиром да су прекорачили основно осећање мере, почели су да комадиће стакла налазе свугде – у кревету храни, одећи… Стакло је постајало за њих најомраженији материјал до краја живота. И данас се чини да су ова два дворца пуна срче. И још нешто. У овим замковима и њиховим парковима је поремећен природни след годишњих доба. Тај некадашњи простор браће Лазаревић подсећа на оне давне стаклене кугле нашега детињства у којима су вечите вејавице када их протресемо. И збиља, може вам се догодити да у јулу из унутрашњости замкова у Великом Средишту кроз прозор гледате топли летњи сеоски дан, а да на вас кроз развалине крова веје снег…»