Дворци Србије

Каштел Лазар

Ечка

Дворац Лазар, познатији као Каштел Ечка, налази се у Ечки на територији општине Зрењанин. Пустару Ечку је на лицитацији коморских добара купио Лука Лазар (по неким сведочењима оиригинално «Лазарјан») који је био пореклом Јерменин из Ердеља, 1781. године. На пустари је основао насеље и изградио цркву за становнике насеља, односно за поданике на имању. Дворац је почетком 19. века у енглеском стилу изградио Лукин син Агоштон Лазар (по његовом имену видимо да су тада Лазарови дубоко мађаризовани). Имање и дворац је 1870. године откупио гроф Феликс Орнонкур (или Арнонкур). Нови власници након тога дограђују дворац и уносе знатне измене, током 1898-99. године. Временом породица добија ново презиме и предикате те је њено пуно име Де ла Фонтањ унд Фон Арнонкур-Унферцагт (De la Fontagne und von Harnoncour(t)-Unverzagt).

Каштел Лазар представља приземну, али импресивну грађевину сложене основе којој је накнадно дограђено крило у облику латиничног слова L. Главна зграда је адаптирана тако што је у великом поткровљу саграђен простор за становање, по обичајима палата. У централном делу продуженог крила изграђена је кула са пирамидалним кровом, а у продужетку је у приземљу анекс са тремом. Трем се протеже кроз цело јужно крило и ослоњен је на двоструке јонске стубове. Комплекс дворца Ечка окружен је малим парком и некада је чинио већу амбијенталну целину у коју је гроф Феликс Орнонкур поставио парковску скулптуру, фонтану и други парковски мобилијар. Стари помоћни објекти удаљени су од дворца и данас се налазе изван комплекса. Власник је био познати узгајивач пунокрвних коња. Иако значајно измењена изнутра и извана, зграда дворца Ечка јединствена је грађевина. Зграда представља стилску оријентацију бивших власника који су несумњиво утицали на архитектури, а многа од ових решења се срећу у Јужној Италији и на Сицилији.

Након што је реновирао и доградио дворац гроф је приредио бал у част рођендана своје кћери, те је на свечаном отварању дворца 29. августа 1820. свирао чувени Франц Лист, а ту су биле и најзначајније личности из Аустријске Монархије: међу званицама је предњачио гроф Естерхазијем (Eszterházy). „Каштел“ је током година био место окупљања многих љубитеља лова, а ту су боравили и аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд и југословенски краљ Александар Карађорђевић. После Другог светског рата дворац је конфискован, а власници се селе ван земље. Данас је ово старо здање потпуно реновирано и претворено у хотел. У околини дворца се налазе црква, рибњак и дерутни водоторањ. Све ово га чини импресивном дестинацијом за туристе на дневној бази, али и за организацију фестивала, какав је Франц Лист Фест, фестивал класичне музике, који се већ неколико година одржава у дворцу. Дворац је проглашен за споменик културе 2001. године. Представља сјајан пример стављања неког дворца у намену, и пример успешног реновирања неког урушеног објекта. У одличном је стању и у њега је дозвољен улаз.

 

О Каштелу постоји и легенда, коју описује Милан Белегишанин у својим «Сновима затрављених кула»:

«Пре много година, путујућа дружина Јове Чизмића стигла је до замка у Ечки. Пошто је већ била ноћ, спахијине слуге су их сместиле у засебну кућу у врту да преноће. Током сутрашњег дана, поред малог водоскока замка, почела је да се гради бина. Кулисе су на своје место стављене у сумрак истога дана. Три спахијине кћерке су са занимањем пратиле ове припреме, а највише пажње су посветиле витком, прелепом младићу до пола нагом, који је радио за тројицу. Када се спустила ноћ, спахија је са породицом и свитом заузео место, на позорници су попаљене свеће и представа је почела. Био је то неки лак и наиван комад о младој девојци коју салеће мноштво удварача, али их она све одбија, чекајући свога драгана да се врати из рата. На крају, изабраник њеног срца долази, растерује старе и досадне удвараче и све се лепо завршава. Спахијине ћерке су одушевљено тапшале на крају. Без обзира на наивност комада, магија позоришта се по први пут одиграла пред њиховим очима. Па, ипак, нешто их је збуњивало. На сцени су препознали скоро све глумце који су током дана постављали кулисе, само није било оног прелепог младића, и нису знале где се до вечерас скривала ова једина, прелепа девојка у трупи. Глумци су изашли да се поклоне, и гле чуда – лепотица је скинула перику и костим. Пред ћеркама спахије је поново стајао лепи младић од пре подне. Од узбуђења, најјаче је цикнула најмлађа сестра. Још дуго након представе, млада девојка се није одвајала од лепог глумца. Приметивши опасност, стари спахија је глумцима платио много више од обећаног и отпустио их. Но, младић није отишао са трупом. Данима се глумац сакривао у сенци храстова огромног парка у Ечки. Спахија ништа није примећивао, све до једне вечери, када га је пробудио лавеж паса. Изашао је на терасу и угледао у дубини парка двоје младих. Гневан је одвезао псе и напујдао их на младића. Младић је почео да бежи, али је стигао само да утрчи у кулу, која се налазила преко пута главне зграде замка. Ту су га пси сустигли и растргли. Девојка се више никада није удавала, остала је да живи у замку Ечке све до своје смрти. Интересантно је то, да су и након спахије, који је саградио Ечку и каснији власници замка били странци. И још нешто: овај неоготски замак никако да се рестаурира до краја. Док је главна зграда обновљена, кула преко пута ње, која је исто тако део замка, још увек је оронула и напуштена. Неколико пута је до њеног улаза довлачен материјал за обнову и довођени су неимари са југа. Но, сваки пут непосредно пре него што би радови започели, из унутрашњости би се чуло режање. Пси који су растргли младића, сада су постали чувари његовог вечног пребивалишта. И дан данас, великим се парком Ечке, посебно у најсеновитијим деловима могу приметити млади парови. Кажу да је хладовина овога парка лековита. Девојка, коју остави младић (оде од ње или умре), долази у хладовину високог дрвећа, надајући се да ће га видети.

Читаву ову причу је записала пред смрт управо најмлађа спахијина кћер. Једино у свом запису није навела, да ли је она у својим шетњама парком успевала да помилује душу растргнутог глумца. Али, постоји делимичан одговор и на ово питање. Старице из села и дан данас говоре како је кнегиња при повратку из шетње кроз шуму врта бивала самртно бледа, и како би јој се руке неконтролисано тресле. Када би након извесног времена успевала да се смири, палила је свећу крај водоскока где су некада глумци монтирали бину и кулисе. Од маја до новембра, парк Ечке испуњава успављујући звук водоскока и тешки мириси боровине и воска.»