Дворци Србије
Конак кнегиње Љубице
Београд
Конак кнегиње Љубице је конак и музеј у Београду у улици Кнеза Симе Марковића. Конак кнегиње Љубице налази се на углу улица Кнеза Симе Марковића и Краља Петра, у једном од најстаријих делова града Београда. Изграђен између 1829. и 1830. године, репрезентативан је пример грађанске архитектуре прве половине 19. века у Београду, и пример је балканског стила, те онога како је Београд изгледао пре 200 година. Саграђена је у периоду између 1829. и 1830. године по плановима архитекте Хаџи Николе Живковића, пионира архитектуре нове Србије, у српско-балканском стилу, да служи као службена резиденција кнеза Милоша Обреновића и његове породице.
Основа резиденције је правоугаоног облика. Издиже се на три нивоа: подрум, приземље и спрат. Подрум је прекривен сводовима; приземље и први спрат изграђени су традиционалним зидањем од опеке и зиданим зидовима са дрвеним оквиром испуњеним циглом. Четвороводни кров је поплочан и доминира осмерокутна купола и осам димњака. Приземље и први спрат имају централни ходник око којег су распоређене остале просторије, према традиционалном оријенталном концепту који је еволуирао из затворених унутрашњих дворишта. На оба спрата налази се по једна „диванхана“, односно соба украшена софом која је служила као трпезарија или пријемна соба „за диван“ тј. разговор. Она у приземљу одвојена је од остатка простора са два степеника и оивичена дрвеним стубовима повезаним парапетима; поред њега су широке степенице које воде у врт. Она диванхана која се налази горе, окренута према улици, интимнија је.
Иако се организација простора заснива на оријенталној традицији, резиденција кнегиње Љубице представља прекретницу у архитектури Београда јер својим спољним изгледом и декоративним елементима у великој мери сугерише утицај европске архитектуре. Овај утицај је посебно изражен у удубљеним фасадама, кровним линијама, куполама и димњацима, као и у мањим детаљима архитектонске обраде фасада, укључујући пиластре, завршну обраду прозора и обликоване венце. Еркери на фасади, обично правоугаоног облика, имају полукружни облик.
Колико је конак био леп, сведочи и путопис Ота Дубислава Пирха из 1829. године: „Један мален део Београда одскочио је према осталим, а то је један мали простор на југозападном крају главне улице у горњој вароши. (…) Иако није највећа, по својој форми то је најлепша зграда коју сам у Србији видео.“ Нови конак се већ по улози која му је била намењена разликовао од обичних приватних кућа за становање и „садржи извесне одлике које га (…) стављају у ред утврђених двораца великих паша и богатих бегова“. Он је остао као симбол како је Србија могла изгледати да се наставила развијати, попут Македоније, Босне и Херцеговине, Источне Румелије или Албаније, у овом правцу.
Данас је резиденција једно од места Музеја града Београда. У њему се налазе уметничка дела и предмети који се односе на примењене уметности карактеристичне за живот буржоазије 19. века, које су нарочито припадале династији Обреновић. У одличном је стању.
