Дворци Србије

Летња резиденција Обреновића

Плавинац

Летњиковац Обреновића на Плавинцу код Смедерева се налази на падини на десној обали Дунава, са позадином коју чини шума и прелепим погледом на винограде, реку и банатску равницу. Замишљена као летња палата за династију Обреновића, за скоро два века постојања доживела је многе промене. Између 1827. и 1829. кнез Милош је, наиме, од турских спахија купио виноград са воћњаком, ливаду и кућу „са три огњишта за хамам“. Брзо је тамо саградио подрум са конаком за боравак династије Обреновић у региону.

Кнез Михајло је 1865. године имао летњу резиденцију (летњиковац), познату под именом „Салон“, изграђену на овим местима, а затим су 1897. године краљица Наталија и архитекта Јован Илкић преуредили летњиковац тако да се овде начини дворска резиденција за краља Александра I. У то време зграда је имала два бочна ризалита са декоративним елементима инспирисаним швајцарским вилама, „романтичарског“ стила. О изгледу оног времена сведоче само разгледнице и фотографије. Након што су краљ и краљица убијени 1903. године, краљица Наталија је вилу доделила пуковнику Антонију Орешковићу. Антонијеви синови, Боривоје и Милан значајно су унапредили производњу вина. Године 1909. поставили су градоносне топове, међу првима у Србији.

Током Првог светског рата кућа је тешко оштећена у Смедеревској бици 1914. године између освајачке аустроугарске војске и српских снага. Касније је додатно оштећен у честим немачким бомбардовањима. Након окупације адаптиран је у војну амбуланту. Зграда је скоро потпуно опљачкана 1918. када је рат завршен. Описано је да су остале само „празне просторије и липе старе 100 година“. Породица Орешковић држала је вилу отвореном за посетиоце. Током Другог светског рата, Немци су поставили своју локалну команду у згради. Понели су са собом део намештаја и вредне артефакте.

После Другог светског рата, „Краљевски виноград Смедерево“ је од Орешковића одузет и прешао је у власништво државе под именом „Златни брег“ и „Сребрно брдо“ и постао палата луксузно намештена за потребе протокола. Први пут га је користило Извршно веће, влада током социјалистичког периода, конкретно министарство унутрашњих послова. Председник Југославије Јосип Броз Тито први пут је посетио ово место 1953. Дугогодишњи председник, Тито је често проводио време у вили са својим страним гостима, почевши од Ахмеда Сукарна 1956. Поводом прве конференције несврстаних земаља у Београду, вила је доживела радикалну реконструкцију која је изведена између 1957. и 1961. године према пројекту архитекте Богдана Богдановића, те је зграда тада добила неокласични изглед.

Дворац је тада замало избегао трагичну судбину. Наиме, крајем 50-их година 20. века постојала је забринутост у вези са лошим обликом објекта и претњом проклизавања јер се налази на терену који је томе склон. Прва идеја је била да се објекат потпуно сруши и изгради нови, чвршћи. Од ове идеје се одустало, а уместо тога унајмљени су архитекти Богдан Богдановић и сликари Предраг Милосављевић и Миодраг Б. Протић. Они су обишли зграду. Известили су да је стање објекта срамотно, описујући напукле зидове, опуштене кровове, парапете од трске итд. Такође су рекли да у кући нема једног старог, вредног предмета и предложили да се место обнови и „доведе у своју епоху “. Радове на адаптацији је урадио архитекта Милан Антић. Озбиљна реконструкција започела је 1957.

године на челу са Богдановићем. Потпуно је преобликовао објекат, дајући му укупни класицистички изглед који има данас.

Уклоњена је сва дрвена декорација. Приземље је било појачано локално ломљеним смеђим камењем, док је плато испред улаза поплочан гранитним плочама. Мали, али монументални улаз са забатом био је посебно истакнут. Изнад сваког прозорског прозора постављен је метални украс који је потпуно одвојио визуелни изглед предње фасаде и бочних крила јер су надвоји бочних прозора остали нетакнути. Под великог салона поплочан је црно -белим мермером у шаховској табли, док су камин и оквир огледала направљени од белог венчачког мермера. Унутрашњост су уредили Милосављевић и Протић. Намештај и артефакти за унутрашњост виле купљени су на аукцијама широм Европе или су откупљени од старих београдских породица (Рајачић, Дробњак, Кумануди, Ракић). Данас дворац садржи репродукције бројних ремек-дела старих мајстора Србије и регије.

Испред улаза постављена је фонтана са бронзаном скулптуром „Леда и лабуд“, рад сликарке Оље Ивањицки. Парк је такође преуређен док је ружичњак засађен иза зграде. Завршен је 1961. године за Први самит несврстаних земаља који је одржан у Београду, како је планирано. Протић је касније написао: „За две године настала је монденска резиденција Обреновић“. Године 1964. на стражњој страни зграде дограђен је анекс који служи као кухиња. То је објекат у приземљу са 5 француских прозора са дрвеним поклопцима на сваком дужом зиду и са квадратном, полигоналном пирамидом налик на шиљак на врху. Обнова темеља зграде и фасаде извршена је 1982. Током 1996./97. намештај је обновљен. Од 1996. ентеријер је постављен као изложба Историјског музеја Србије. Вила садржи летњи салон (застакљена веранда), зимски салон, зелени салон, трпезарију, библиотеку и краљевски дом.

То је једини преживели летњиковац из династије Обреновић. Вила је деценијама била забрањена цивилима па су је становници Смедерева прозвали „забрањеним градом“. Дана 16. маја 2015. године, током Дуге ноћи музеја, први пут је био отворен за јавност. Од 2016. године отворен је за организоване посете са водичима, од маја до октобра. Током 2016. и 2017. године реконструисано је главно улазно степениште и урађена је нова фасада на целом објекту. Данас је читав комплекс – парк, виногради, виле – званично проглашен за „репрезентативну зграду која се користи од државних органа и службеника“ а новинари га описују као „један од најрепрезентативнијих у власништву државе“ . Окружено је са 74 хектара паркова и винограда.