Дворци Србије

Дворац Бисинген

Влајковац

Дворац Бисинген се налази у Влајковцу, месту које се налази на међународном путу ПанчевоТемишвар, у општини Вршац, непосредно пред улазак у град Вршац, на самом почетку села, гледано од Панчева. Велелепни објекат изражене елеганције и лепоте подигнут је 1859. године и представља споменик културе од великог значаја. Саградио га је гроф Ђерђ Мочоњи (György Mocsonyi) на свом имању. Удајом, 1888. године, грофица Георгина Мочоњи имање и дворац доноси у мираз познатој аустроугарској племићкој породици Бисинген-Нипенбурга (BissingenNippenburg), која га је држала у поседу до Другог светског рата, када су протерани заједно са другим Немцима јужног Баната. Тада је Бисингеновима законом о национализацији овај велелепни дворац одузет. Изграђен је на имању ван сеоских и урбанизованих целина и припада типу слободно стојећих објеката. Упечатљиво је окер боје.

Дворац је изграђен у класицистичком стилу, који је тада већ био на измаку, али је у периферним деловима Царства био популаран. Дворац је симетрична грађевина већих димензија, правоугаоне основе. Фасада, окренута парку, има портиком наглашен средишњи део увученог централног ризалита, спојен терасама које носе гвоздени стубови, са бочним истуреним ризалитима. На спрату улазног трема је свечана сала изнад које је кровни венац, атика са балустрадом и лучно засведеном нишом у којој је био грб породице Бисинген-Нипенбург. Пирамидални кров је надвишен прстеном, кришкастим луковичастим завршетком и шиљком на коме су стилизовани љиљан, заставица и громобран.

Главна фасада, која гледа према друму, је решена једноставније и мање је репрезентативна. Поседује плићи портик носи терасу ограђену балустерима. На фасадама су некада стајале скулптуре у симетричним шкољкасто завршеним нишама. Декоративни елементи ентеријера и екстеријера изведени су од кованог и ливеног гвожђа. Некада ограђени комплекс, у који се са пута улазило кроз капије од кованог гвожђа, садржи: бирошку кућу, породичну гробницу и капелу породице Бисинген на другој страни канала Дунав–Тиса–Дунав, пројектовани парк (заштићен као споменик природе 1973. године), вештачко језеро са фонтаном и скулптуром у средини, поток и мостиће. Данас је парк зарастао у шибље и траву, и тешко је њиме ходати и наћи све што га је некад красило.

Две руиниране каљеве пећи у унутрашњости, једна бела и једна раскошнија, тамноплава, показују да је дворац имао луксузну опрему, будући да су лустери и ограде покрадени.

Иако руиниран, дворац представља споменик културе од великог значаја. До пре пар деценија, у дворцу су се налазили приватни станови, будући да су после национализације ту усељени људи без станова. У парку су и данас сачуване неке ретке и егзотичне биљне врсте. Дворац се урушава иако је један од најлепших у Војводини. У њему живи извесни Вуле, који спава у смећу и коме јеречено да чува дворац„. Водио нас је по дворцу, откључао све и објашњавао како сухулигани све покрали„. Ограде на степеништима су попадале, али у неким просторијама још стоје очувани паркет и бродски под. Кров је почео да се урушава, а огроман парк је највећим делом девастиран. Сва стакла су поломљена а дрвенарија покрадена у највећем делу. Десни део дворца, гледано из дворишта, је у лошијем стању од левог и теже је проходан.

Потребна је опсежна реконструција, будући да је у питању један од најлепших објеката у Србији, који може бити самоодржив финансијски. Пре десетак година извесни Италијани су били заинтересовани да направе хотел високе класе па су Бисингенови били спремни да га се одрекну да би зауставили пропадање. Талијани одустали када су дознали да планирани аутопут неће пролазити поред дворца. Бисингенови се и даље надају материјалној реституцији.

У дворац је званично забрањен улаз, али у пракси то није тако.