Dvorci Srbije

Dvorci Lazarević

Veliko Središte

U malom selu Veliko Središte nalaze se, praktički u istom dvorištu, dva dvorca, koja su oba pripadala plemićkoj porodici Lazarević. Rodonačelnik porodice, Golub Lazarević se doselio iz Srbije u Banat 1803. godine, a plemstvo i predikat „od Malog i Velikog Središta“ dobio je 1841. godine. Čim je dobio plemićku titulu, Golub Lazarević se latio gradnje da bi pokazao da plemić treba da ima i dvorac. Ali, Lazarević je iznenadio sve pa je sazidao dva dvorca, i par između i iza njih, iako Veliko Središte nikada nije bio osobito bogat kraj, osim vinogradima.

Od izgradnje dvoraca, pa sve do 1898. godine, Lazarevići su vlasnici oba dvorca, a onda ih kupuju lokalni Nemci, meštani Georg Fric (stariji dvorac) i Karl Hauzer (noviji dvorac), i oni ostaju vlasnici sve do kraja Drugog Svetskog rata kada je izvšena nacionalizacija, a banatski Nemci proterani.

Veći i stariji dvorac izgrađen je šezdesetih godina 19. veka, dok je mali i lepši dvorac sagrađen početkom 20. veka. Veliki stariji dvorac je klasicistički prizemni objekat simetrične prednje fasade sa dominirajućim portikom u sredini. Četiri masivna zidana bela stuba neodredivog stila nose portik sa prilazom središnjim stepeništem. Sa dvorišne strane nema pristupnog stepeništa. Dvorac je svetlooker, drap, bele i svetlosmeđe boje, a boje se lepo uklapaju u pojedine arhitektonske elemente.

U neposrednoj blizini na istoj parceli i u zajedničkom parku izgrađen je i mali dvorac. Mali dvorac je noviji i građen je sa odlikama tada vladajućeg eklektičkog stila sa neogotskim elementima, nalik na dvorac u Kapetanovu. Može se reći da je u kategoriji malih dvoraca, Mali Dvorac Lazarević iz Velikog Središta uz Dvorac Kapetanovo, najlepši primer građanske gradnje letnjikovaca. Na samom početku su dvorci sa elementima fantastike bili veoma popularni, a nostalgija za gotikom je bila sveopšta pojava. Manji dvorac ima stepenasto završenu atiku i kule na uglovima, iz kojih danas raste drveće. Fasada je oker boje. Park u okolini dvoraca je izuzetno prostran sa visokom šumom u kojoj se nalaze i neki retki primerci drveća.

U velikom dvorcu se i danas naslazi seoska osnovna škola „Branko Radičević“, i nije u preterano dobrom stanju, dok se ograda oko dvorca opasno nakrivila, iako je impozantno debela. Oko dvorca se nalaze igrališta za decu i zabavište, tako da je od parka ostalo malo, ali su deca dobila reprezentativnu površinu za igru. Enterijer je prilagođen školskim potrebama, i autentični enterijer je potpuno nestao. Konzervatorski radovi su urađeni tokom 1986-7 godine, ali samo na starijem velikom dvorcu.

Zgrada malog dvorca je u veoma lošem stanju, napuštena je i trenutno nema namenu. Pre toga je bila seoski bioskop, pa omladinski kulturni centar i na kraju mesna kancelarija, koja je premeštena u zgradu preko puta.

Dvorci su spomenici kulture od velikog značaja, a nalaze se u parku prirode. U školu nije dozvoljen ulaz, a u mali dvorac, koji je ograđen posebnom ogradom i zarastao u šiblje, ulaz je moguć, ali kako se stepenište obrušilo, nije moguće daleko ući. Grafiti unutar dvorca pokazuju da je bio stecište mladih i posle zatvaranja.

O dvorcima postoji i legenda, koju opet opisuje Milan Belegišanin u knjizi «Snovi zatravljenih kula». Ona kaže: «Veliko Središte nikada nije bilo bogat kraj. Pa ipak, to nije sprečilo braću Lazarević da naprave dva zamka koja spadaju među najlepše u Vojvodini. Prvi zamak je, stariji od braće Lazarević podigao između 1860. i 1870. u klasicističkom stilu. Drugi zamak, koji je rađen u neogotici mlađi brat je podigao negde oko 1900. godine. U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto nestvarno i nedodirljivo. Ogromni parkovi sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Braći Lazarević sve ovo nije bilo dovoljno. Želeli su i leti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu. Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje – žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od staklene bolesti. Obzirom da su prekoračili osnovno osećanje mere, počeli su da komadiće stakla nalaze svugde – u krevetu hrani, odeći… Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. I danas se čini da su ova dva dvorca puna srče. I još nešto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremećen prirodni sled godišnjih doba. Taj nekadašnji prostor braće Lazarević podseća na one davne staklene kugle našega detinjstva u kojima su večite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, može vam se dogoditi da u julu iz unutrašnjosti zamkova u Velikom Središtu kroz prozor gledate topli letnji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg…»

Nakon snimanja stanja, prešlo se, u septembru 2022. godine, u drugu fazu. To je faza istraživačkog rada na dvorcima koji su ušli u krug onih koji će biti rekonstruisani i revalorizovani, nakon čega će nastati tehnička dokumentacija i planovi za rad na njima, što će na kraju dovesti do restauratorskih radova. Ministarstvo kulture i informisanja odlučilo je da pomogne pomogne devastiranim dvorcima, budući da je uloženo 2,8 miliona dinara da bi se budućim investitorima, koji još nisu na horizontu ali se očekuju, pomogla da ih što pre revitalizuju. Trenutno se situacija zahuktava na dva dvorca u opštini Vršac, koji su zaista monumentalni – to su dvorac Bisingen u Vlajkovcu i Dvorac Lazarević u Velikom Središtu. Tokom trenutnih radova se procenjuje se njihova statička stabilnost, obrađuje svaka prslina, i snimaju se svi ornamenti, putem Zavoda za zaštitu spomenika kulture Pančeva, koji je nadležan za Južni Banat. Na osnovu tehničkog snimanja stanja, koje je došlo posle prvog snimanja stanja, doći će se do pune dokumentacije šta treba sanirati, u koji oblik vratiti, i koje tehnike i materijale restauratori smeju koristiti.