Dvorci Srbije
Špicerov dvorac
Beočin
Možda i najtužniji utisak od svih dvoraca u Srbiji ostavlja legendarni Špicerov dvorac. Verovatno je utisak tuge proporcionalan veličini i sjaju dvorca koji je nekada imao, pre gotovo potpune devastacije.
Dvorac porodice Špicer se nalazi u Beočinu i podignut je 1898. godine za porodicu imućnih Aškenazi jevrejskih veleposednika koja je bila jedan od tri suvlasnika Beočinske cementare. Porodica Špicer (Spitzer) je poreklom iz Višegrada u severnoj Mađarskoj, u kome su takođe posedovali fabrike. Sam Eduard Špicer je rođen 1845. godine u bogatoj jevrejskoj porodici kao četvrto od petoro dece i skoro čitav svoj život proveo je u Beču, Budimpešti i u Beočinu. Pretpostavlja se da je poreklom iz velike porodice poljskih Jevreja koji su različitim poslovnim prilikama migrirali ka Austriji, Mađarskoj i Rumuniji. Kompanija „Redlich, Orenstein und Spitzer“ je kupila 1887. godine fabriku cementa od Josifa Čika, a kasnije će se Eduard Špicer oženiti Anom Orenštajn, koja je bila ćerka barona Hajnriha Orenštajna (Heinrich Orenstein), i koja je predavala deci radnika cementare. Pozornica za gradnju dvorca bila je nameštena, budući da je sada Eduard (mađarski Ede) imao i porodicu i fabriku, i odlučio se da sagradi dvorac neposredno pored visokoprofitne cementare da bi nadgledao ceo proces rada.
Dvorac se nalazi uz put za Beočinski manastir, a projekat za njegovu izgradnju, u stilu eklektičke arhitekture, napravio je arhitekta Imre Štajndl (Imre Steindl), koji je bio slavni budimpeštanski graditelj na vrhuncu slave. Naime, Štajndl je izradio projekat za Zgradu ugarskog parlamenta u Budimpešti, te su na dvorcu primetni elementi kako starih stilova (poput romanike, gotike, renesanse i baroka), ali i tada modernog pravca, secesije. Zapravo, Špicerov dvorac je, uz Sinagogu u Subotici, Sinagogu u Novom Sadu, Gradsku kuću u Subotici, Fišerov salaš u Jarku i Dvorac Baba Pusta (Fernbah) kod Šarija (Aleksa Šantić) najjasniji primer mađarske secesije na teritoriji Vojvodine.
Unutrašnjost dvorca urađena je u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika i nastala je nešto kasnije. Najvrednijideo unutrašnjosti ove građevine predstavlja centralni hol. U isto doba kada je napravljen dvorac, oko njega je podignut i veliki park, poznat i kao „Špicer bašta“. Dvorac Špicer je spratni objekat sa asimetričnom osnovom. Fasada je naročito naglašena, a na njoj je smešten glavni ulaz sa portikom i polukružnim stepenicama. Posebnu vrednost objekta daje enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelenih žolnai kaljeva, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola su sa stilizovanim biljnim ornamentima i oslikani secesijskim dekorativnim programom. Zidovi su obloženi drvenom lamperijom kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu. Iako je zgrada projektovana u duhu izrazite eklektike, na njoj se uočavaju trifori i okulusi, terasa i prozori, renesansne arkade, ograda terase i barokne crte kupole. Unutrašnjosti dominiraju jarkoružičasta i svetloplava boja, koje čine pravi „vatromet“ i približavaju unutrašnjost polihromatici starih ruskih crkava i hinduističkih hramova, što je posebno lep pečat i osvrt arhitekte.
Ornamentalna dekoracija fasada rađena je u malterskoj plastici, ali moleraj i jarke boje čine ovu građevinu jedinstvenom. Takođe, primetne su i glave zmajeva, ptica u poletu i lavova, kao i elementi kovanog gvožđa i vitraži posebne lepote i finoće izrade. Vitraž sa floralnim motivima nije sačuvan u celini, ali se može rekonstruisati. U originalnoj izvedbi, dvorac je imao i bavarske barokne lukovice, kao i vrlo kitnjaste dimnjake. Posebna je vrednost ta da je ovde prisutna rana faza mađarske secesije, koja će kasnije razviti pun sjaj i postati prepoznatljiva i raskošna, ali se na ovom primeru može videti kako je Štajndl razvijao izraz mađarske secesije iz eklekticizma. U dvorištu, prema putu (ulici), zarasla u šiblje, nalazi se saletla (gazebo).
Porodica Špicer je pred početak Drugog svetskog rata napustila Beočin, a tokom njega je dvorac korišćen kao zgrada nemačke vojne komande, da bi posle njegovog okončanja objekat bio nacionalizovan. U njemu su, nakon toga, bili smešteni gradska biblioteka, Dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio stanica, dom za vojne invalide i nakraju ekskluzivan restoran sa prenoćištem. Nakon privatizacije preduzeća Podunavlje u čijem je sklopu funkcionisao, objekat je napušten i od tada je započelo njegovo naglo propadanje. Naš poznati pesnik Miroslav Mika Antić je koristio deo dvorca kao svoj slikarski atelje. Njegov čest gost bio je Pero Zubac. Naročito je propadanju doprinela pasarela za prenos kamena u cementaru koja se nalazi u neposrednoj blizini dvorca.
Ovde su snimani brojni filmovi i muzički spotovi. Od filmova valja izdvojiti filmove: „Uzavreli grad“ Veljka Bulajića (1961.), „Sveti pesak“ Miroslava Antića (1968.), „Rani radovi“ Želimira Žilnika (1969.), „Ratnici“ Brajana Hatona sa Klintom Istvudom u glavnoj ulozi iz 1970. godine, te „Doručak sa Đavolom“ Miroslava Antića iz 1971. godine, „Dečak i violina“ Jovana Rančića iz 1975. godine, „Crna mačka, beli mačor“ Emira Kusturice iz 1995, kao i holivudsko ostvarenje „Braća Blum“ iz 2008. Rajana Džonsona sa Rejčel Vajs, Ejdrijenom Broudijem i Markom Rafalom u glavnim ulogama.
Danas su gotovo svi prozori na njemu polomljeni, a usled obilnih padavina tokom zime 2011. godine, deo ulaznog trema se urušio. Objekat je 18. juna 1997. godine proglašen za spomenik kulture. Dvorac je u katastrofalnom stanju, a nema ni prozore ni vrata. Nedavno je izvršena sanacija krova da se on ne bi urušio i doveo do rušenja celog dvorca. Okruženje je prepuno smeća.
Veoma često ga nazivaju i „Kuća duhova“. Svojevremeno je Emir Kusturica, zadivljen njegovom lepotom, ponudio da kupi dvorac i da ga renovira o svom trošku i stavi u funkciju, ali mu taj zahtev nije odobren. Ipak, rekonstrukcija je moguća i preferencijalna namena dvorca bi mogla biti ekskluzivni restoran s prenoćištem. Dvorac je evidentirano kulturno dobro.
Naravno, i o ovom dvorcu postoje predanja i legende, koje ponovo opisuje Milan Belegišanin u „Snovima zatravljenih kula“.
“Zamak u Beočinu, jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope. Međutim, od prelepe fasade i unutrašnjosti sa mnogobrojnim vitražima odudaraju ukrasi na zamku. Zmajolike, žabolike i zmijolike glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova, koji se s vremena na vreme odigrava oko zamka. Ime graditelja se nije dugo moglo saznati. Tek pre tridesetak godina, kada je započeto restaurisanje zamka, u ohlađenom pepelu gipsane peći, pronađen je pergament, na kom je bilo zapisano sledeće: „Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč – samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio.“ (Sledi jedan deo na pergamentu koji je nečitak) Nastavak: „Nador još ni jednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni.“ „Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo.
Fotografija: Petar Komljenović
Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila. Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da priznam da se malo divim tom sedmoprstom mračnjaku koji sa poslom prekida jedino kada se moli.“ (Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu) (I nastavak koji sledi je jedva moguće identifikovati, kao da je autor svoj zapis završio smrtno zaplašen) „Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara.
Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet… Nisam samo prestrašen, no sam i tužan. Više se niko neće moliti izlazećem suncu, ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu“.
Andrija
P.S. „Sutra odlazim i ja. Spahija ne može da shvati da mogu da ostavim topli krevet i dobru platu samo zato što se ne osećam dobro kada gledam ukrase na fasadi zamka. Ovaj zapis ostavljam u ustima zmaja na gipsanoj peći. Ako je istina ono što govorim, pergament neće izgoreti.“
Danka Vučković spominje još jednu tužnu legendu. „Ede Špicer je u ovom dvorcu živeo sa svojom ženom Klarom, sinom Jonasom i ćerkom Johanom. Oni koji su posluživali porodicu ostavili su priču ili legendu kroz koju provejava zla kob… Priča kaže da je tu često boravila Špicerova ćerka kada je provodila svoje dane van Beča i Pešte. Kažu da je šetajući po vrtu i bašti sa knjigom u ruci znala da se zadrži iza, gde je nekada bio mali letnjikovac i gde je buknula ljubav između nje i konjušara. Ta se ljubav nije ostvarila jer su joj roditelji branili. Po nekim kazivanjima ona se zbog nesrećne ljubavi i ubila. I danas, više od 100 godina kasnije, kod nekih meštana i dalje strah postoji. Kažu meštani da su se na njegovom tavanu gnezdili golubovi u vreme kada je u dvorcu bila smeštena škola. Mnogi nisu smeli ni kročiti u taj golubarnik, ubeđeni da su stari tavani lavirinti misterija.” (www.razdanjivanje.com/spicerov-dvorac-ko-su-fruskogorski-duhovi)
Dvorcu je zabranjen pristup.
Oko dvorca je nedavno postavljena metalna ograda, budući da su se u poslednje vreme dešavali nesretni slučajevi sa padanjem i fatalnim završecima, zbog nestabilnosti dvorca.
