Dvorci Srbije
Letnjikovac Pejačević
Jarkovci, Inđija
Na kraju glavne ulice u Jarkovcima, selu koje se nalazi u miru i tišini obronaka Fruške gore, daleko od buke sveta a blizu Jarkovačkog jezera, nalazi se jedan tihi dvorac. Barem je tih kada u njemu nisu deca, budući da je sada ovo zgrada isturenog odeljenja nižih razreda Osnovne škole „Dušan Jerković“, i ponekad ovo zdanje oživi dečja graja. I položaj, odmah pored jezera, je odraz mira i tišine, ali, nema puno prostora da se nastavi sa pohvalama, budući da je, uprkos tome što je dvorac u upotrebi, u prilično lošem stanju, a svakako sa spoljne strane.
Letnjikovac je nastao u 19. veku, u drugoj polovini, u vreme kada je Austro-Ugarska bila na vrhuncu moći, a lokalne bogataške i plemićke porodice vrlo imućne. Tako su i grofovi Pejačevići, koji su vladali Rumom i okolinom, prvo imali dvorac (to je u staro doba bilo uobičajeno), ali je zbog urbanizacije Rume dvorac porušen. Tada je, po želji, ili bolje reći, volji njegove bolesne ćerke, grof Pejačević sagradio novi dvorac daleko od rumskih ulica, i nazvao ga „Moja volja“. Postoje, nadalje, dve burne verzije o istoriji ovog dvorca, a jedna kaže da je sam grof Pejačević izgubio dvorac na kocki, da bi na insistriranje svoje žene, grof ponovo seo za kockarski sto, bolje odigrao i vratio dvorac u vlasništvo Pejačevića. Druga verzija je da je avanturizmu sklona grofica Pejačević sela za zlokobni sto, izgovorila „Ovo je moja volja“ i izgubila dvorac, da bi ga sam grof, veštiji na kartama, vratio u posed rumskih plemića.
Kasnije, oko ovog letnjikovca, koji ima sve karakteristike letnjikovaca koje su širom Carstva gradili imućni pojedinci, razvilo se i celo naselje od pomoćnih prostorija i kuća za radnike na imanju Pejačevića. Mlada grofica je bila veoma sretna u letnjikovcu, i govorila je da se ovde nalazi „kao kod svoje kuće“. Grof je letnjikovac koristio za odmor i lov. Kompletna dekoracija na fasadama objekta je od opeke i drveta. Celo naselje je dobilo ime Moja Volja i tako se selo zvalo sve do nedavno, budući da je tek krajem socijalističke ere dobilo „sremačko“ ime Jarkovci. Do 1906. godine zamak grofa Pejačevića je bio upravna zgrada za grofove sluge i ljude koji su radili na njegovom imanju koje se prostiralo na celom potezu današnjih Jarkovaca. U periodu kraljevine, ovde se nalazi internat za slepedevojke, koje su „bile bezbedne jer nisu mogle daleko otići“ – svuda okolo je bila šuma.
Na fasadi koja gleda prema jezeru, nalaze se tri luka i prostrana terasa polukružnog oblika i sam letnjikovac je veoma atraktivna zgrada koja bi mogla biti sjajan restoranski objekat, imajući u vidu da i deca zaslužuju funkcionalniju zgradu. Ograda oko ovalne terase je delimično uništena. Krov je bio u lošem stanju, ali je obnovljen, ali fasada je i dalje u lošem stanju, a stolarija, koja je prvobitno bila od drveta, delimično je istrulila. Dimenzije objekta su 15×15 metara, a visina zidova iznosi 4,10 metara. Fasada je originalno, kako se danas u delovima vidi, bila oker boje, tipične za habsburško carstvo. Zgrada je jednospratna i za nju je karakteristično rešenje da se sa svake strane nalaze grupacije od po tri prozora, od kojih je centralni za nijansu viši od ostalih. Prozori u prizemlju su ukrašeni lukom od crvenih cigala, dok su oni na spratu bez dekoracije.
Zbog specifičnosti i jedinstvenosti letnjikovca, spoja gradske i seoske arhitekture, podnet je predlog za zaštitu objekta, 1987. godine. Centar za istraživanje i promociju kulturnog nasleđa „Heritag“ je potakao obnovu ovog zdanja, tako da je to u planu, iako Opština Inđija nema ingerencije nad objektom u kome su smeštene i mesna zajednica i seoska ambulanta, kojima bi trebalo izmeštanje, jednako kao i školi. U letnjikovac nije moguće ući bez posebnog razloga, budući da ima javnu namenu.
OSKAR SOMERFELD
Jarkovci su dom prvog akademskog slikara sa ovih prostora – Oskara Somerfelda (1885-1973). Rođen 1885. godine na Pusti Mojoj Volji od državnog službenika grofova Pejačevića, tu je proveo srećno detinjstvo. Nakon završene osnovne škole i četvorogodišnje srednje škole, pohađao je školu za kadete u Pečuju, današnja Mađarska. Kao mlad oficir, zatim se školovao na Akademiji umetnosti u Budimpešti, gde je razvio svoje veštine kao crtač i slikar. Posle Prvog svetskog rata putovao je u inostranstvo i dalje školovao se u Parizu i Minhenu. Godine 1922. nastanio se u Inđiji kao slobodni umetnik i tu ostao do ženidbe 1930. godine, kada se preselio u Rumu. Svoju umetničku kolekciju izlagao je na privatnim izložbama u Novom Sadu, Beogradu, Lincu, Osijeku, Budimpešti, Beču i Peču. Beogradski likovni kritičari nazvali su ga „Otkrivačem sremskog predela“. Tako je otkrio i Čortanovce kao idealnu dunavsku plažu u Inđiji.
Profesor Somerfeld je tvrdio da je za njega najlepša zemlja na svetu Srem, ispunjavajući svaku želju umetnika: ravna žitna i kukuruzna polja, meko valjane livade, raznovrsni svet flore i faune, Fruška gora, četinarske i hrastove šume, meko tekući i neukroćeni potoci, Dunav i Sava, stari manastiri, kao i bogata istorija. Na taj način je na svojim slikama prikazao širinu i dubinu Panonije. Njegove slike obično otkrivaju njegov radostan duh i ljubav prema otadžbini.
Profesor Oskar Somerfeld je jednom rekao: „Svesno se distanciram od modernosti jer sam uveren da sećanje na svoju domovinu i istorijski značaj naše sudbine mogu izraziti samo kroz svoju ličnu umetničku formu“. Neke slike prikazuju bedu i očaj izbeglica. „Za ranjivu dušu umetnika proterivanje 1944. godine bilo je traumatično iskustvo koje nije moglo da ostane bez uticaja na njegov rad. Kako bi mogao da prikaže istorijski značaj sudbine Dunavskih Švaba, kao i svoje, a da ne uzme u obzir bol, smrt i zlo koje smo morali da pretrpimo. Od samog početka, umetnički radovi profesora Oskara Somerfelda bili su usko vezani za njegovu domovinu, kojoj je posvećena njegova umetnost i njegov život. Profesor Somerfeld je bio aktivan do kraja. I tako se desilo da je poslednja slika na njegovom štafelaju još uvek bila bukvalno vlažna kada je umro 27. aprila 1973. godine u 88. godini života.
