Dvorci Srbije
Vila apotekara Veličkovića
Niška Banja
Nakon što je prešao iz turskih u bugarske, a zatim iz bugarskih u srpske ruke, Niš je jedno vreme posvetio uništavanju tragova sopstvenog balkanskog nasleđa, da bi na mestu srušene viševekovne istorije sagradio novu, evropsku istoriju. Delimično je to Nišu polazilo za rukom i do početka Velikog rata, ali je pravi bum nastupio tek posle njega, kada je Srbija izašla kao pobednica, i po drugi put je Bugarska predala grad Srbiji. Tada počinje graditeljska ekspanzija grada, koja kulminira tridesetih godina i prve dve godine četvrte decenije 20. veka, pred treći prelazak grada u ruke Bugarske. Tada se razvija građanska elita ovog dela Balkana i Srbije, a bogati trgovci i industrijalci se razmeću da pokažu svoje novostečeno bogatstvo. Nažalost, većina toga će biti uništena u bombardovanjima, naročito onom poslednjem, savezničkom, 1944, kada su sravnjeni sa zemljom i Sofija i Leskovac. Ukupno 57 bombardovanja nije ostavilo mnogo toga od Niša.
Međutim, kao lokalno središte jugoistoka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Niš je morao imati i svoja odmarališta u neposrednoj blizini, te je građevinska euforija zapljusnula i Nišku Banju i Sokobanju. Niška Banja je naročito profitirala, te su između Velikog rata i onog Drugog svetskog, koga niko tada nije očekivao, sagrađene skoro sve raskošne vile u Niškoj Banji. Jedna od njih je i letnjikovac poznatog niškog bogataša i apotekara Dragutina Veličkovića.
Vila Veličković u Niškoj Banji sagrađena je 1935. godine za apotekara Dragutina Veličkovića, sa oblicima i detaljima neobičnim u arhitekturi jugoistočne Srbije. Izveden je prema projektu inženjera Cvetka Anđelkovića; s druge strane, na fasadi natpis pominje inženjera Đorđa Kovaljevskog i pretpostavlja se da kao državni funkcioner Kovaljevski nije mogao potpisati privatni projekat pod svojim imenom i da je morao da se skloni iza ovlašćenog inženjera poput Anđelkovića. U svakom slučaju, autor projekta je uspeo da realizuje zgradu modernizovanjem istoricističkih elemenata, u duhu arhitekte Dragiše Brašovana koji je gradio Vilu Škarka u ulici Deligradskoj broj 13, u Beogradu (1926-1927), koja danas služi kao Beloruska ambasada. U svakom slučaju, ko god da je bio arhitekta, najviše se oslanjao na romaniku i venecijansku ili cvetnu gotiku.
U vili u Niškoj Banji fasadama dominiraju horizontalni elementi; elementi modernosti, uočljivi u dispoziciji masa, mešaju se sa akademskom dimenzijom ukupne strukture. Glavna fasada, na ulici, u prizemlju je ukrašena dijamantskim vrhovima i obdarena centralnom lođom podeljenom na tri dela masivnim stubovima koji nose slepe polukružne lukove; na nivou ove lođe su centralna vrata sa dva krila i dvoje bočnih vrata sa jednim krilom; dva prozora su postavljena simetrično sa svake strane lođe. Na prvom spratu fasada je ukrašena balkonom sa četiri stuba koji nose lukove; na ovom spratu se nalazi i pravougaona reljefna dekoracija na zidu balustrada i rozeta iznad bočnih prozora.
Drugi sprat se pojavljuje kao neka vrsta kupole kojom dominira mala, vrlo niska kupola; dekoracija ovog sprata zasnovana je na gotičkoj trifori (prozor u tri dela), nadvišen frizom sa gotičkim arkadama i piramidalnim krovom na krajevima; velika terasa okružuje kupolu. Glavni ulaz u kuću, monumentalnog izgleda, nalazi se na bočnoj fasadi. Projektant zgrade pokušao je da svim fasadama da drugačiji izgled, tako da dvorišna fasada ima trem sa ogradom koja podržava balkon. Unutrašnji prostor kuće, koja je imala 16 soba (od čega 11 spavaćih, na višim spratovima, što nije čudno, budući da je imao četvoro dece), obeležen je brigom za modernost, dizajniran je za životne potrebe porodice i, istovremeno, za profesionalne potrebe vlasnika, sa poslovnim prostorijama. U prizemlju se nalazila apoteka, kabinet, salon, trpezarija, kuhinja i hol.
Troškovi izgradnje rezultirali su skromnijim nameštajem u celini. Negde se moralo uštedeti. Istoričar Vladimir Jovanović ističe za „Niške vesti“: „Posebnu vrednost joj daje rešenje prostrane terase drugog sprata sa karakterističnim mavarskim elementima – krunište kao na mavarskim tvrđavama, kao i kupola. Apotekar Veličković nije bio zadovoljan kvalitetom izvedenih radova pa je zbog pojedinih radova vodio sudske sporove protiv izvođača građevinskih radova. Prema zamisli projektanta kuća je izvedena tako da je bila uvučena u parcelu i okružena baštom. Kasnijim prosecanjem ulica smanjena je bašta, a kuća je izašla na ulicu“.
Fasada je danas u lošem stanju, na nekim mestima je u potpunosti otpala. U zgradi su stanovi, a u prizemlju se danas nalazi prodavnica.
