Дворци Србије

Вила апотекара Величковића

Нишка Бања

Након што је прешао из турских у бугарске, а затим из бугарских у српске руке, Ниш је једно време посветио уништавању трагова сопственог балканског наслеђа, да би на месту срушене вишевековне историје саградио нову, европску историју. Делимично је то Нишу полазило за руком и до почетка Великог рата, али је прави бум наступио тек после њега, када је Србија изашла као победница, и по други пут је Бугарска предала град Србији. Тада почиње градитељска експанзија града, која кулминира тридесетих година и прве две године четврте деценије 20. века, пред трећи прелазак града у руке Бугарске. Тада се развија грађанска елита овог дела Балкана и Србије, а богати трговци и индустријалци се размећу да покажу своје новостечено богатство. Нажалост, већина тога ће бити уништена у бомбардовањима, нарочито оном последњем, савезничком, 1944, када су сравњени са земљом и Софија и Лесковац. Укупно 57 бомбардовања није оставило много тога од Ниша.

Међутим, као локално средиште југоистока Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Ниш је морао имати и своја одмаралишта у непосредној близини, те је грађевинска еуфорија запљуснула и Нишку Бању и Сокобању. Нишка Бања је нарочито профитирала, те су између Великог рата и оног Другог светског, кога нико тада није очекивао, саграђене скоро све раскошне виле у Нишкој Бањи. Једна од њих је и летњиковац познатог нишког богаташа и апотекара Драгутина Величковића.

Вила Величковић у Нишкој Бањи саграђена је 1935. године за апотекара Драгутина Величковића, са облицима и детаљима необичним у архитектури југоисточне Србије. Изведен је према пројекту инжењера Цветка Анђелковића; с друге стране, на фасади натпис помиње инжењера Ђорђа Коваљевског и претпоставља се да као државни функционер Коваљевски није могао потписати приватни пројекат под својим именом и да је морао да се склони иза овлашћеног инжењера попут Анђелковића. У сваком случају, аутор пројекта је успео да реализује зграду модернизовањем историцистичких елемената, у духу архитекте Драгише Брашована који је градио Вилу Шкарка у улици Делиградској број 13, у Београду (1926-1927), која данас служи као Белоруска амбасада. У сваком случају, ко год да је био архитекта, највише се ослањао на романику и венецијанску или цветну готику.

У вили у Нишкој Бањи фасадама доминирају хоризонтални елементи; елементи модерности, уочљиви у диспозицији маса, мешају се са академском димензијом укупне структуре. Главна фасада, на улици, у приземљу је украшена дијамантским врховима и обдарена централном лођом подељеном на три дела масивним стубовима који носе слепе полукружне лукове; на нивоу ове лође су централна врата са два крила и двоје бочних врата са једним крилом; два прозора су постављена симетрично са сваке стране лође. На првом спрату фасада је украшена балконом са четири стуба који носе лукове; на овом спрату се налази и правоугаона рељефна декорација на зиду балустрада и розета изнад бочних прозора.

Други спрат се појављује као нека врста куполе којом доминира мала, врло ниска купола; декорација овог спрата заснована је на готичкој трифори (прозор у три дела), надвишен фризом са готичким аркадама и пирамидалним кровом на крајевима; велика тераса окружује куполу. Главни улаз у кућу, монументалног изгледа, налази се на бочној фасади. Пројектант зграде покушао је да свим фасадама да другачији изглед, тако да дворишна фасада има трем са оградом која подржава балкон. Унутрашњи простор куће, која је имала 16 соба (од чега 11 спаваћих, на вишим спратовима, што није чудно, будући да је имао четворо деце), обележен је бригом за модерност, дизајниран је за животне потребе породице и, истовремено, за професионалне потребе власника, са пословним просторијама. У приземљу се налазила апотека, кабинет, салон, трпезарија, кухиња и хол.

Трошкови изградње резултирали су скромнијим намештајем у целини. Негде се морало уштедети. Историчар Владимир Јовановић истиче за „Нишке вести“: „Посебну вредност јој даје решење простране терасе другог спрата са карактеристичним маварским елементима – круниште као на маварским тврђавама, као и купола. Апотекар Величковић  није био задовољан квалитетом изведених радова па је због појединих радова водио судске спорове против извођача грађевинских радова. Према замисли пројектанта кућа је изведена тако да је била увучена у парцелу и окружена баштом. Каснијим просецањем улица смањена је башта, а кућа је изашла на улицу“.

Фасада је данас у лошем стању, на неким местима је у потпуности отпала. У згради су станови, а у приземљу се данас налази продавница.