Dvorci Srbije
Palata Sotira Ilića („Čonina kuća”)
Leskovac
Jedna od najznačajnijih zgrada u Leskovcu zapadnoevropskih karakteristika, koja je nekim čudom, iako oštećena, preživela anglo-američko bombardovanje 1944, jeste Palata Sotira Ilića. Ona je sagrađena 1911. godine, a pripadala je istoimenom industrijalcu. Pravim čudom je ostala u vlasništvu porodice, nije konfiskovana ni nacionalizovana posle Drugog svetskog rata, te je do 1998. bila vlasništvo Ilićevih. Godine 1989. konačno je proglašena spomenikom kulture izbegavši tragičnu sudbinu koju su posle 1945. u socijalističkoj pomami za modernim, doživele druge palate i vredne zgrade po Srbiji.
Sam Sotir Ilić bio je jedan od šestorice sinova poznatog leskovačkog industrijalca Koste Ilića Mumdžije. Kosta Ilić je bio jedan od osnivača tekstilne industrije u Leskovcu, a poznato je da je tekstilna industrija bila jedna od najznačajnijih u Leskovcu u to doba. Od 1891. godine, posle završetka školovanja u Ljubljani, Sotir Ilić počeo je da radi u fabrici svoga oca. Ilići su povećavali svoje poslovne veze i kapital, a kako su bili na granici sa sveže ujedinjenom i poletnom Bugarskom, stvorila se potreba da pokažu svoje bogatstvo. Na ruku budućoj palati išlo je i to što je Sotir bio upoznat sa savremenom građanskom arhitekturom što je dovelo do izgradnje palate, čiji je glavni investitor bio Manuel Ilijev, bugarski inudstrijalac i tast Sotira Ilića. Gradnja Palate poverena je najboljim majstorima koji su dovedeni iz Bugarske, a samu palatu je projektovao arhitekta Svetozar Jovanović Stariji, koji je bio zaposlen u Ministarstvu građevina krajem 19. i početkom 20. veka. Jovanović je projektovao i zgrade opštine, Sreskog načelstva i Okružnog suda u Leskovcu (1906-1908), te je bio jedan od najprominentnijih arhitekata u ovom delu Srbije.
Palata Sotira Ilića sagrađena je u tadašnjoj Novoj ulici (danas Radoja Domanovića 1). U ono doba okruženje je bilo mnogo lepše, budući da je prostor ispred kuće bio popločan kamenim pločnikom, a to je za Leskovac bila retkost. Leskovčani su je svojedobno nazivali i «Čonkina kuća», po Čoni Ilijevoj, ženi Manuela Ilijeva, koja je provela Veliki rat u Leskovcu. Ona je, u vreme kada je Leskovac pripadao Bugarskoj (od 1915. do1918. godine) štitila Leskovčane od bugarskih vojnika, budući da je bugarska vlast bila povremeno represivna.
Kuća je doživela da vidi i eminentne goste. Naime, jednom prigodom u kući su prenoćili knez Pavle i kneginja Olga, kao prijatelji Sotirovog brata, gradonačelnika Beograda, Vlade Ilića. Osim što je bila velelepna kao i danas, uz ovu palatu su se nalazile i velelepne kuće leskovačkih trgovaca i bankara. Da sve bude gore, posle uništenja Leskovca 1944, komunističke vlasti su napravile još jedan arhitektonski i urbanističkik zločin, te su prvim posleratni urbanističkim planom iz 1948. godine, ostavili Palatu zaklonjenu ružnom višespratnicom.
Ovo je potrebno shvatiti u svetlu pogrešne postavke komunista koji su grad smatrali «spontano i neplanski izgrađenim», te su predviđali totalnu rekonstrukciju Leskovca, i pored toga što je grad već bio uređen urbanističkim planom iz 1882. godine.
Zgrada je u solidnom stanju.
