Дворци Србије

Палата Сотира Илића („Чонина кућа”)

Лесковац

Једна од најзначајнијих зграда у Лесковцу западноевропских карактеристика, која је неким чудом, иако оштећена, преживела англо-америчко бомбардовање 1944, јесте Палата Сотира Илића. Она је саграђена 1911. године, а припадала је истоименом индустријалцу. Правим чудом је остала у власништву породице, није конфискована ни национализована после Другог светског рата, те је до 1998. била власништво Илићевих. Године 1989. коначно је проглашена спомеником културе избегавши трагичну судбину коју су после 1945. у социјалистичкој помами за модерним, доживеле друге палате и вредне зграде по Србији.

Сам Сотир Илић био је један од шесторице синова познатог лесковачког индустријалца Косте Илића Мумџије. Коста Илић је био један од оснивача текстилне индустрије у Лесковцу, а познато је да је текстилна индустрија била једна од најзначајнијих у Лесковцу у то доба. Од 1891. године, после завршетка школовања у Љубљани, Сотир Илић почео је да ради у фабрици свога оца. Илићи су повећавали своје пословне везе и капитал, а како су били на граници са свеже уједињеном и полетном Бугарском, створила се потреба да покажу своје богатство. На руку будућој палати ишло је и то што је Сотир био упознат са савременом грађанском архитектуром што је довело до изградње палате, чији је главни инвеститор био Мануел Илијев, бугарски инудстријалац и таст Сотира Илића. Градња Палате поверена је најбољим мајсторима који су доведени из Бугарске, а саму палату је пројектовао архитекта Светозар Јовановић Старији, који је био запослен у Министарству грађевина крајем 19. и почетком 20. века. Јовановић је пројектовао и зграде општине, Среског начелства и Окружног суда у Лесковцу (1906-1908), те је био један од најпроминентнијих архитеката у овом делу Србије.

 

Палата Сотира Илића саграђена је у тадашњој Новој улици (данас Радоја Домановића 1). У оно доба окружење је било много лепше, будући да је простор испред куће био поплочан каменим плочником, а то је за Лесковац била реткост. Лесковчани су је своједобно називали и «Чонкина кућа», по Чони Илијевој, жени Мануела Илијева, која је провела Велики рат у Лесковцу. Она је, у време када је Лесковац припадао Бугарској (од 1915. до1918. године) штитила Лесковчане од бугарских војника, будући да је бугарска власт била повремено репресивна.

Кућа је доживела да види и еминентне госте. Наиме, једном пригодом у кући су преноћили кнез Павле и кнегиња Олга, као пријатељи Сотировог брата, градоначелника Београда, Владе Илића. Осим што је била велелепна као и данас, уз ову палату су се налазиле и велелепне куће лесковачких трговаца и банкара. Да све буде горе, после уништења Лесковца 1944, комунистичке власти су направиле још један архитектонски и урбанистичкик злочин, те су првим послератни урбанистичким планом из 1948. године, оставили Палату заклоњену ружном вишеспратницом.

Ово је потребно схватити у светлу погрешне поставке комуниста који су град сматрали «спонтано и неплански изграђеним», те су предвиђали тоталну реконструкцију Лесковца, и поред тога што је град већ био уређен урбанистичким планом из 1882. године.

Зграда је у солидном стању.