Дворци Србије
Бели двор
Београд
Бели двор је српска краљевска палата која се налази у Београду. Део је Краљевског комплекса, збирке краљевских резиденција и зелених површина које се налазе у Дедињском кварту, једном од најнасељенијих делова српске престонице. Краљевски комплекс се простире на површини од 100 хектара, од којих 27 окружује Краљевски двор, а 12 Бели двор.
Бели двор је пројектовао архитекта Александар Ђорђевић у неопаладијанском стилу, вероватно инспирисан енглеским вилама из 18. века, као што је Дичли Парк (Ditchley Park). Његове ентеријере је уредила француска кућа Маисон Јансен у енглеском џорџијанском стилу. Намештај је у руском стилу 19. века.
Приликом изградње Краљевског двора, југословенски краљ Александар I желео је да сагради кућу за своју децу, па је тако настао Бели двор. Након атентата на краља Александра I 1934. у Марсеју, краљица Марија и кнежевска деца, међу којима и млади краљ Петар II који је имао 11 година, боравили су у Краљевском двору и Новом двору у центру Београда, који је постао званична резиденција породице, а касније и седиште српског председништва. Изградња Белог двора настављена је до 1936. године, када су радови завршени. Тада је постао резиденција кнеза регента Павла од Југославије и његове породице све док краљ Петар II није постао пунолетан.
Спољни зидови су омалтерисани у бело, док су декорације прозора, венаца и стубова у камену, увек беле боје, по чему је објекат и добио име. Главна фасада има равну централну структуру са два избочена бочна тела. Атријуму претходи портик са стубовима који подсећају на дорски стил, који подржавају терасу на коју се гледају прозори на другом спрату. Постоји троје улазних врата и сва имају прозоре: одвојена су пиластрима са капителима истог стила као и стубови. На другом спрату, три централна прозора имају декорацију која се завршава троугластом лајсном, а фланкирају их јонски пиластри који подржавају забатни забат на врху фасаде, изнад три мала прозора на трећем спрату. Прозори на спрату два бочна тела су троделни: централни је виши и завршава се луком.
Први спрат зграде је издигнут од приземља: до атријума, иза стубова се налази степениште, док је свуда око зграде висинска разлика украшена тесаним каменом. Бочни зидови су равни са благим централним избочењем, док је задња фасада потпуно равна и такође има трем ослоњен на дупле јонске стубове којима претходи степениште. Три задња приступна врата су одвојена дуплим јонским пиластрима. Око терасе зграде протеже се балустрада са каменим стубовима; иста декорација присутна је на балустрадама тераса које прекривају атријуме и на балконима. Унутрашњост има веома велики улаз који води до трпезарије опремљене у стилу Чипендејла и до других соба са намештајем у стилу Луја XV и Луја XVI. Улаз гледа на галерију на другом спрату до које се долази степеништем и из које се улази у друге просторије. На плафону велики прозор даје светлост за оба спрата зграде.
После Другог светског рата, када је комунистичка власт заузела Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, Бели двор је користио Тито, а касније и Слободан Милошевић. Након „Булдожер револуције“ 5. октобра 2000. године, краљевска породица, која је живела у Уједињеном Краљевству, позвана је да се врати у Југославију, што је и учинила 2001. Принц Александар Карађорђевић, његова супруга Катарина и троје кнежеве деце данас живе у краљевском комплексу. Бели двор је отворен за јавност викендом између априла и новембра. У палати се налазе различите колекције, укључујући слике Ежена Фроментена, Симона Вуета, Николе Пусена, Себастијена Бурдона, Албрехта Алтдорфера, Рембранта, Паола Веронезеа, Антонија Каналета, Бројгела, Бјађа д’Антонија, Ђузепеа Креспија, Франца Ксавера Винтерхалтера, Ђуре Јакшића, Стевана Тодоровића, Иван Мештровић и Влахе Буковца.
