Dvorci Srbije
Apelova zgrada
Niš
Zgrada koja svojim izgledom podseća na srednjovekovni zamak jedna je od najlepših zgrada u Nišu. Poznata je pod nazivom Apelova zgrada i dobila je ime po jednom od najpoznatijih niških industrijalaca, Jozefu Apelu, a sagrađena je 1923. godine. Slučajno je pripala Apelovima, budući da je Niška prometna banka na ovom placu planirala izgradnju svoje upravne zgrade, ali je 1922. godine upala u velike finansijske teškoće, te je morala prodati ovaj plac poznatom niškom industrijalcu Jozefu Apelu, čiji je otac Johan bio Nemac koji se doselio iz Vojvodine. Zanimljivo je da je Johan Apel došao u Niš još pre oslobođenja od Turaka, namirisavši dobru poslovnu priliku u krajevima koji su bili premalo razvijeni.
Johan Apel je počeo prvo da živi i radi u Aleksincu gde poseduje piljare, pivaru a kasnije i tri rudarska okna zajedno sa Đokom Dimitrijevićem u selu Subotinac. Kako je u Srbiji pod Osmanlijama bila loše razvijena industrija piva (vino i rakija su se pravili po seoskim kućama), a postojala je velika tražnja, Apel je tu video svoju šansu. 1878. godine se Johan Apel odselio u Niš gde je kupio zemlju pod Goricom, čak šest hektara i napravio već 1884. godine prvu parnu pivaru, koja će kasnije postati slavna Niška pivara. Neposredno uz pivaru sagradio je i znamenitu pivnicu u kojoj je služen deo od 40.000 litara piva, koliko je bilo proizvođeno u Apelovoj pivari. Promenio je veru u pravoslavnu, kao i ime, te je 1907. na njegovoj nadgrobnoj ploči napisano „Jovan Apel“.
Niška pivara je bila mnogo veća od originalne, ručne aleksinačke pivare, ali je i ova druga, manja, nastavila sa radom, ali kao podrška niškoj. Koristile su lokalni ječam, a hmelj uvozile iz Češke. Kada je Jovan umro, njehovi sinovi Josif i Hubert nastavljaju sa radom i modernizacijom pivare, te 1910. godine sklapaju ugovor sa Opštinom Niš o korišćenju električne energije iz električne centrale “Sveta Petka” u Sićevu. Pivara od tada sa parnog prelazi na električni pogon, i počinje i revolucionarna proizvodnja veštačkog leda. «Te godine pokušali su sa dokapitalizacijom i reorganizacijom pivare u pivarsko društvo ”Niševac” koje je okupilo još 26 akcionara. Kako to nije dalo željene rezultate nakon dve godine, ulaskom njihovih zetova u firmu, Jozef i Hubert postaju ponovo većinski vlasnici. Od 1925. godine pivara je bila u desetogodišnjem najmu porodice Dunđerski. Vraćena je posle deset godina Jovanu Apelu, unuku starijeg Jovana Apela, Jozefovom sinu. Od tada se naziva “Apelovac”», navode «Niške vesti».
Apel je takođe posedovao 6 hektara zemlje na periferiji Niša, u delu grada koji nosi ime Apelovac. Sa bratom je posedovao fabrike u Skoplju i Velesu. Što se tiče Julijana Djupona, njegovo najpoznatije delo je Memorijal na planini Čegar (spomenik kulture od izuzetnog značaja), svečano otvoren 1927; projektovao je i zgradu Kuća profesora (zaštićeni spomenik kulture), sagrađenu 1933.
Apelovi su ušli pomalo i u politiku i simpatizirali su Jugoslovensku radikalnu zajednicu, a bili su i prijatelji Dragiše Cvetkovića, koji je bio osnivač stranke, i kasniji potpisnik «izdajničkog» pakta sa Silama osovine. Poslednji vlasnici pivare bili su Jovanovi unuci Jovan i Ratibor-Bora. Oni su bili sinovi Jozefa Apela, ali su nažalost, zbog veze sa Cvetkovićem, Bora i Jovan Apel, bili posle Drugog svetskog rata osuđeni kao „narodni neprijatelji“. Pivara i kuća, kao i sva njihova imovina bila je konfiskovana i nacionalnizovana, a pivara je dobila ime “Crvena zvezda”.
Zgrada, koja se nalazi na adresi Lole Ribara 2 (koja se nekada zvala Gospodska ulica (ulica u kojoj je živela “elita” nekadašnjeg Niša, odnosno industrijalci i bogatiji viđeni ljudi), na uglu Sinđelićevog trga, izgrađena je 1923. godine prema projektu Julijana Djupona, arhitekte ruskog porekla (koji je tada pripadao jednoj velikoj grupi ruskih emigranata koji su posle oktobarske revolucije radili u Srbiji), u eklektičnom stilu. Zanimljivo je da se jedno vreme neposredno pred Drugi svetski rat, ova ulica zvala Francuska, što se vidi sa nekih razglednica. Apelova kuća je upečatljivo tamnooker boje.
Zgrada, koja se predstavlja kao velika vila, projektovana je da podseti na srednjovekovni dvorac. Fasada u ulici Lole Ribara, gde se nalazi ulaz, organizovana je oko plitkog polukružnog centralnog izbočenja, dok je sam ulaz uokviren sa dva stuba. Ugaoni deo, koji gleda na Sinđelićev trg, ima veliku kružnu kulu u projekciji krunisanu konusnim krovom. Zgrada nema plastičnu dekoraciju, osim složenog vijenca i nekih prozorskih okvira. Ona svojom južnom fasadom gleda na jedan od najvećih gradskih trgova, gde su neke od najvažnijih gradskih zgrada – Načelstvo (danas Sud), Učiteljski dom, Narodno pozorište. Sve ovo govori da je Apel hteo da postavi svoju kuću na najznačajnijem mogućem mestu u gradu. Za vreme Drugog svetskog rata zgradu je koristio nemački Gestapo. Renovirana je 2012. godine. Danas se u njoj nalazi bar i restoran Pandora.
Zgrada je u dobrom stanju. Ulaz u zgradu je dozvoljen, budući da je podeljena između različitih poslovnih objekata, kao što je sudski prevodilac, turistička agencija i pomenuti restoran.
