Дворци Србије

Апелова зграда

Ниш

Зграда која својим изгледом подсећа на средњовековни замак једна је од најлепших зграда у Нишу. Позната је под називом Апелова зграда и добила је име по једном од најпознатијих нишких индустријалаца, Јозефу Апелу, а саграђена је 1923. године. Случајно је припала Апеловима, будући да је Нишка прометна банка на овом плацу планирала изградњу своје управне зграде, али је 1922. године упала у велике финансијске тешкоће, те је морала продати овај плац познатом нишком индустријалцу Јозефу Апелу, чији је отац Јохан био Немац који се доселио из Војводине. Занимљиво је да је Јохан Апел дошао у Ниш још пре ослобођења од Турака, намирисавши добру пословну прилику у крајевима који су били премало развијени.

Јохан Апел је почео прво да живи и ради у Алексинцу где поседује пиљаре, пивару а касније и три рударска окна заједно са Ђоком Димитријевићем у селу Суботинац. Како је у Србији под Османлијама била лоше развијена индустрија пива (вино и ракија су се правили по сеоским кућама), а постојала је велика тражња, Апел је ту видео своју шансу. 1878. године се Јохан Апел одселио у Ниш где је купио земљу под Горицом, чак шест хектара и направио већ 1884. године прву парну пивару, која ће касније постати славна Нишка пивара. Непосредно уз пивару саградио је и знамениту пивницу у којој је служен део од 40.000 литара пива, колико је било произвођено у Апеловој пивари. Променио је веру у православну, као и име, те је 1907. на његовој надгробној плочи написано „Јован Апел“.

Нишка пивара је била много већа од оригиналне, ручне алексиначке пиваре, али је и ова друга, мања, наставила са радом, али као подршка нишкој. Користиле су локални јечам, а хмељ увозиле из Чешке. Када је Јован умро, њехови синови Јосиф и Хуберт настављају са радом и модернизацијом пиваре, те 1910. године склапају уговор са Општином Ниш о коришћењу електричне енергије из електричне централе “Света Петка” у Сићеву. Пивара од тада са парног прелази на електрични погон, и почиње и револуционарна производња вештачког леда. «Те године покушали су са докапитализацијом и реорганизацијом пиваре у пиварско друштво ”Нишевац” које је окупило још 26 акционара. Како то није дало жељене резултате након две године, уласком њихових зетова у фирму, Јозеф и Хуберт постају поново већински власници. Од 1925. године пивара је била у десетогодишњем најму породице Дунђерски. Враћена је после десет година Јовану Апелу, унуку старијег Јована Апела, Јозефовом сину. Од тада се назива “Апеловац”», наводе «Нишке вести».

Апел је такође поседовао 6 хектара земље на периферији Ниша, у делу града који носи име Апеловац. Са братом је поседовао фабрике у Скопљу и Велесу. Што се тиче Јулијана Дјупона, његово најпознатије дело је Меморијал на планини Чегар (споменик културе од изузетног значаја), свечано отворен 1927; пројектовао је и зграду Кућа професора (заштићени споменик културе), саграђену 1933.

Апелови су ушли помало и у политику и симпатизирали су Југословенску радикалну заједницу, а били су и пријатељи Драгише Цветковића, који је био оснивач странке, и каснији потписник «издајничког» пакта са Силама осовине. Последњи власници пиваре били су Јованови унуци Јован и Ратибор-Бора. Они су били синови Јозефа Апела, али су нажалост, због везе са Цветковићем, Бора и Јован Апел, били после Другог светског рата осуђени као „народни непријатељи“. Пивара и кућа, као и сва њихова имовина била је конфискована и националнизована, а пивара је добила име “Црвена звезда”.

Зграда, која се налази на адреси Лоле Рибара 2 (која се некада звала Господска улица (улица у којој је живела “елита” некадашњег Ниша, односно индустријалци и богатији виђени људи), на углу Синђелићевог трга, изграђена је 1923. године према пројекту Јулијана Дјупона, архитекте руског порекла (који је тада припадао једној великој групи руских емиграната који су после октобарске револуције радили у Србији), у еклектичном стилу. Занимљиво је да се једно време непосредно пред Други светски рат, ова улица звала Француска, што се види са неких разгледница. Апелова кућа је упечатљиво тамноокер боје.

Зграда, која се представља као велика вила, пројектована је да подсети на средњовековни дворац. Фасада у улици Лоле Рибара, где се налази улаз, организована је око плитког полукружног централног избочења, док је сам улаз уоквирен са два стуба. Угаони део, који гледа на Синђелићев трг, има велику кружну кулу у пројекцији крунисану конусним кровом. Зграда нема пластичну декорацију, осим сложеног вијенца и неких прозорских оквира. Она својом јужном фасадом гледа на један од највећих градских тргова, где су неке од најважнијих градских зграда – Начелство (данас Суд), Учитељски дом, Народно позориште. Све ово говори да је Апел хтео да постави своју кућу на најзначајнијем могућем месту у граду. За време Другог светског рата зграду је користио немачки Гестапо. Реновирана је 2012. године. Данас се у њој налази бар и ресторан Пандора.

Зграда је у добром стању. Улаз у зграду је дозвољен, будући да је подељена између различитих пословних објеката, као што је судски преводилац, туристичка агенција и поменути ресторан.