Dvorci Srbije
Palata SANU
Beograd
Poznato je da je Knez Mihailo Obrenović bio veliki pobornik evropeizacije Kneževine Srbije i da je sebe video kao neku vrstu srpskog Petra Velikog, sa više od vek i po zakašnjenja. U tom smislu, on je naročito želeo da u Srbiju uvede elemente evropske arhitekture i urbanizma, pogotovo uzimajući kao primer i model susednu Austriju (Austro-Ugarsku). U tom smislu, Knez Mihajlova ulica i jeste savršeno stilizovana kao zapadnoevropska glavna ulica glavnog grada jedne države. A takvoj su ulici bili neophodni i adekvatni objekti, u adekvatnoj građevinskoj tradiciji, kao nositelji evropskog duha.
Tako je nastalo i zdanje Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), najviše naučne institucije u Srbiji, već skoro jedan vek krasi Ulicu kneza Mihaila, koje unosi unoseći duh francuskog dekorativizma i secesije u beogradsku arhitekturu.
Zanimljivo je da su skice i nacrti, pa čak i čitavi projekti za zgradu SANU nastajali još od njenog osnivanja 1886. godine, ali je veoma dug period protekao dok se SANU nije uselila u ovo zdanje, tek 1952. godine.
Odmah po osnivanju Akademije, 1886. godine, razmatrano je podizanje zgrade na placu na reprezentativnoj lokaciji u Knez Mihailovoj ulici, koju je „Knez Mihailo Obrenović III (oznaka «treći» se u srpskim dinastijama nije odnosila na to da je to treći Mihajlo na tronu, već treći Obrenović) poklonio na prosvetne celji”. Srpska kraljevska akademija (SKA), kako se ispočetka zvala, pre nego što će dobiti svoje finalno ime po sovjetskom modelu, imala je samo ovaj plac, ali ne i druga sredstva da bi podigla zgradu. U prvom trenutku je ideja bila da se podigne privremeni objekat u kome bi se smestile još dve veoma važne institucije srpskog naroda i kulture, tj. Muzej srpske zemlje i Narodna biblioteka.
Srpska kraljevska akademija je u sledećim godinama aktivno razmišljala kako da skupi sredstva za podizanje zdanja za sebe, i u tom smislu je postignuta saglasnost da se osnuje zajednički fond Srpske kraljevske akademije, Narodne biblioteke i Muzeja Srpske zemlje. On je formiran je 1896. godine Kraljevim ukazom. Sada je SKA imala i plac i početni fond i krenula je veoma ozbiljno da pristupa izgradnji zgrade.
Afirmisani srpski arhitekta Konstantin Jovanović je četiri godine kasnije, 1900, postavljen za vođu izrade idejnog projekta, ali se ispostavilo da će ovo biti tek prvi u nizu nerealizovanih projekata, kako literatura navodi, «od molbe eminentnim arhitektama Andri Stevanoviću, Nikoli Nestoroviću, Milanu Kapetanoviću i Dragutinu Đorđeviću, da izrade idejne skice, preko neuspelog raspisa javnog konkursa, do pokušaja formiranja projekta po uzoru na zdanje Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti iz Zagreba, i novih projekata arhitekte Konstantina Jovanovića.»
U međuvremenu su sve tri institucije morale da se snalaze, te su, rešavajući pitanje smeštaja, 1908. ove tri institucije dobile na korišćenje Palatu Igumanova na Terazijama (Brankova 15), takođe remek-delo srpske arhitekture. Tek 1910. godine posle silnih peripetija, izrada projekta je pala u ruke Dragutinu Đorđeviću i Andri Stevanoviću, a kamen temeljac je, ne znajući da će svega nekoliko meseci Beograd biti pod bombama, postavio 27. marta 1914. tadašnji prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, u pratnji ministra prosvete i akademika, kao i ministra građevine.
Radovi su povereni firmi Matije Bleha, a fasadnu plastiku i skulptoralni program izvodilo je preduzeće Jungman i Sunko. Naravno, Prvi svetski rat je prekinuo izgradnju, te je objekat završen tek 1924. godine. Međutim, Srpska kraljevska akademija je gotovo bankrotirala zbog izdataka za gradnju te je zdanje dala u zakup.
S obzirom da je arhitektonski projekat Kraljevske akademije Srbije trebao da projektuje napredne ideje tadašnjeg doba, arhitekte Stevanović i Đorđević realizovali su projekat koji se prostorno i funkcionalno ne oslanja na svoje prethodnike. Ogromna palata, koja je zauzimala celu lokaciju, bila je dizajnirana sa stanovima za iznajmljivanje, prodavnicama i prolazima bogato ukrašenim secesijskim dekoracijama. Prilikom rešavanja fasade, autori nisu u potpunosti napustili akademski model dizajna, već su uvođenjem zaobljenih uglova, dodatno naglašenih spuštenim polukružnim erkerom, platno fasade modernizovano u tri simetrična dela.
Uvođenjem secesijskih elemenata u vidu trodelnih prozora, arabeske sekundarne plastike i modernih detalja dizajna prizemnih izloga i međuspratnih izloga, uz elemente francuskog dekorativnog dizajna, napravili su prekrasan fasadni program. Arhitektonska plastika u vidu cvetnih arabeski, venaca i secesijskih maski dobila je novu dimenziju u potkrovlju u vidu kompletnih skulptura sa simboličkim značenjem. Na osovini glavne fasade, kao centralni motiv u potkrovlju, nalazi se grupa skulptura boginje Nike, koja veliča trgovinu i industriju, a u uglovima centralnog rizalita gotovo identična grupa skulptura žena sa decom. Jedan od njih ima baklju, a drugi golubicu.
Šest dečijih figura iz iste grupe postavljeno je u potkrovlju iznad ugla zgrade i uz bočne fasade, što ga čini jednim od najbogatijih skulpturalnih programa beogradske arhitekture pre Prvog svetskog rata. U vreme njenog završetka, za Akademiju se govorilo da je bila „možda jedina zgrada“ koja bi se mogla nazvati palatom. Po prvi put u gradu je postavljena oprema za usisavanje prašine.
Kraljevska akademija Srbije iznajmljivala je zgradu u Brankovoj ulici sve do kraja Drugog svetskog rata. Neposredno po završetku rata, Zakon o osnivanju Srpske akademije nauka iz 1947. godine doneo je izvesne promene u njenoj strukturi: umesto specijalizovanih akademija osnovano je šest odeljenja i više instituta. Zbog proširenja obima delatnosti, potrebni prostorni kapaciteti su značajno povećani, pa je osnovni zadatak bio da se cela zgrada u Knez Mihailovoj ulici preuredi u radni prostor, što je zahtevalo obimne adaptacije. U socijalizmu novac nije predstavljao problem.
Izrada projekta poverena je arhitekti Grigoriju Samojlovu, koji je zajedno sa arhitektom Đorđem Smiljanićem izvršio preuređenje enterijera zgrade, istovremeno realizujući jedan od svojih najznačajnijih projekata enterijera. Samojlov je pokazao svoje majstorstvo pretvarajući postojeću zgradu u skoro kompaktan akademski kompleks sa centralnim atrijumom, formirajući kancelarijski sistem na dva koloseka, a centralni deo delimično redizajniran u glavni pristupni koridor. Svi prolazi su potpuno ukinuti, osim jedan u Prvi sprat je, pak, zadržao trgovački karakter. Formiranje ulaza iz Knez Mihajlove i redizajn prilaza skupštinskoj sali doprineli su stvaranju reprezentativnog prostora.
Prema novom konceptu, Samojlov je dizajnirao enterijer u duhu modernizovanog akademizma sa sofisticiranim geometrijskim dekorativnim repertoarom. Istovremeno, renovirana je i svečana sala, postavljena je galerija, a u lučnim nišama postavljene su dve slike na platnu: „Nauka” Petra Lubarde i „Umetnost” Mila Milunovića. U okviru adaptacije urađene su određene intervencije na samoj fasadi. Uklonjena je staklena tenda iznad međusprata, izmenjeni su međuspratni prozori i otvori lokala u prizemlju, a dograđena je dekorativna kupola sa koje je podignuta kruna i svi ukrasni elementi su uklonjeni.
Zgrada je zvanično otvorena 24. februara 1952. godine, kada se Akademija konačno uselila za stalno u Palatu. Samojlov je 1967. godine realizovao i projekat renoviranja galerije na uglu ulica Kneza Mihajla i Vuka Karadžića. Dobro projektovan enterijer ostavio je prostor za dalja poboljšanja u narednim godinama i do danas je dodatno obogaćen značajnim umetnicima. Završni spoljašnji stakleni otvori u ulaznom holu zamenjeni su vitražima rađenim 2000. godine po projektu Branka Miljuša.
U međuvremenu, 2005. godine na prozorima ulaznog hola nastali su vitraži na prozorima u svečanoj sali i u foajeu ispred sale prema projektu naučnika Mladena Srbinovića. Srpska akademija nauka i umetnosti je dobila palatu na jednom od najreprezentativnijih mesta gradskog prostora Beograda i njena arhitektura je već skoro jedan vek sastavni deo uvažavanja lokalnog, ali i nacionalnog graditeljskog nasleđa. S obzirom na njegovu neospornu vrednost i značaj, proglašen je spomenikom kulture 1992. godine. Bilo je planirano je da kompletna obnova zgrade počne 2023. godine.
