Dvorci Srbije
Palata Albanija
Beograd
Palata Albanija je prvi neboder u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji, građen po tadašnjim standardima, po kojima je na graničnim lokacijama između ulica građen jedan visoki orijentir. Nalazi se u centru Beograda, smeštena između Avenije Terazije, Knez Mihajlove pešačke zone i Trga Republike u samom centru Beograda. Visoka je 53 m i ima 13 spratova, a ima i četiri podzemna sprata. Površina svih prostora unutar zgrade dostiže 8.000 m². U vreme izgradnje bio je drugi po visini neboder jugoistočne Evrope, Balkana i Kraljevine Jugoslavije (najviši je bio Nebotičnik, izgrađen 1933. visine 70 m).
Ime je dobila po poznatom restoranu koji je već u 19. veku stajao na uglu Terazija i Knez Mihajlove ulice. Uprkos činjenici da je u svoje vreme bio popularno mesto, već tridesetih godina prošlog veka restoran je bio u veoma lošem stanju. Njen čest posetilac bio je tadašnji pisac i diplomata Branislav Nušić.
Rušenje originalnog restorana dogodilo se uz veliko interesovanje stanovnika grada. Rušenje je izvršeno 17. oktobra 1936; nedugo pre rušenja u zgradi je još bilo gostiju, i to uprkos tome što je lokalna vlast htela da ubrza rušenje objekta tako što je dan ranije isključila vodu i struju. Uz lokal, srušeno je još nekoliko jednospratnica u kojima su se nalazile razne zanatske radionice. Rušenje prostora od 575 m² značilo je da je 50 ljudi ostalo bez posla.
Zemljište je naknadno prodato Hipotekarnoj banci Privrednog fonda za osam miliona jugoslovenskih dinara. Posle rušenja ovde se nalazila neiskorišćena građevinska parcela sve do 1938. godine kada je raspisan arhitektonski konkurs za projektovanje višespratnice. 14. januara 1938. raspisan je konkurs, a do 28. februara morali su da se prijave pojedini arhitekti sa svojim predlozima. Iako je bilo 84 predloga za novu zgradu, nijedan nije dobio prvu nagradu. Pobednik je bio projekat zagrebačkih arhitekata Branka Bona i Milana Grkalića, koji su zauzeli 2. mesto. Međutim, njihov predlog je prvobitno odbačen jer njihovo obrazovanje iz oblasti arhitekture nije stiglo sa fakulteta, već samo sa umetničke akademije.
Potom je jugoslovenska vlada odobrila da se umetnička akademija u Zagrebu smatra fakultetom, a njihov predlog bi konačno mogao da bude realizovan. Projekat palate je inspirisan međuratnom nemačkom arhitekturom. Jedan od njegovih modela bila je kuća Hohhaus, koju je projektovao nemački arhitekta Hans Pelcig za ulicu Fridrihštrase u Berlinu. Građevinski radovi su se odvijali od 16. jula 1938. do 20. oktobra 1939. Trajali su samo petnaest meseci. Jezgro objekta činio je armiranobetonski skelet koji je projektovao inženjer Đorđe Lazarević. Pojedinačne slobodne površine su tada zazidane i zgrada je obložena zelenkastim italijanskim mermerom čipolino. Zgrada je građena u stilu srpskog modernizma: bezornamentalna fasada, slobodna osnova, vertikalna naglašenost, ravno završena peta fasada, ali poseduje i izvesne dekorativne i funkcionalne specifičnosti u stilu art dekoa.
Zgrada je prvobitno imala četiri podrumska sprata: kotlarnicu, ostave za stanare i dva za ostave lokala. Predvorje je dizajnirano da ugosti 10 različitih prodavnica, a mezanin je bio namenjen restoranu. Do četvrtog sprata bile su kancelarije, a od petog do osmog sprata bile su mešovite kancelarije i trosobni stanovi. Preostalih pet lokala, do trinaestog, zauzimali su momački stanovi (garsonjere), koji su u to vreme zauzimali oko 50 m2 svaki. Ovaj poslednji deo od pet spratova nazvan je kula, jer je štrčao iznad donjeg, šireg dela zgrade.
Po gotovo istom arhitektonskom projektu, na Trgu Slavija je 1940. godine trebalo da bude podignuta velelepna robna kuća sa monumentalnom kulom, ali do njene izgradnje nikada nije došlo. Nakon završetka, Palata Albanija je bila najviša građevina na Balkanu, ali ju je kasnije prestiao niz drugih visokih zgrada (npr. Beograđanka u samoj srpskoj, a zatim i jugoslovenskoj prestonici). Takođe je bila jedna od najmodernijih zgrada u gradu i sadržala je niz tehnički inovativnih rešenja. Služila je Beogradsku hipotekarnu banku.
Tokom Drugog svetskog rata bila je samo malo oštećena, uprkos tome što ju je pogodila saveznička bomba od pola tone 1944. godine. U podzemlju zgrade bilo je sklonište za predstavnike nemačke okupacione uprave. Iako ih je eksplozija sve ubila, statika zgrade nije suštinski narušena, a čak ni armirano-betonski skelet palate nije pretrpeo značajnija oštećenja. Po završetku rata zgrada je rekonstruisana.
Međutim, pedesetih godina prošlog veka, pojedinačni blokovi mermera počeli su da se labave sa fasade i, kao i u slučaju zgrade Zagrepčanke, postojala je pretnja da će ugroziti pešake i vozila koja prolaze pored zgrade. Pogoršano stanje zahtevalo je hitno rešenje, pa je 1958. godine oplata palate zamenjena domaćim kamenom. Ovo se dogodilo uprkos protestima nekih arhitekata koji su želeli da se originalni materijal vrati. Međutim, njen uvoz iz Italije zbog visoke cene nije dolazio u obzir. 2010-ih godina, fasada je opremljena dekorativnom rasvetom. Koriste se i za bojenje fasade u različite šare i oblike kako bi se proslavio ili obeležio određeni događaj.
Zgrada se vodi kao zaštićeni objekat od 1983. godine. Od kasnih 1980-ih, kada su se srpski i albanski nacionalizam sukobili na polju Jugoslavije u raspadanju, postojale su ideje da se palata preimenuje i ukloni nepopularno spominjanje Albanije, ali nijedan od ovih planova nikada nije ostvaren.
