Дворци Србије
Кућа Шоп Ђокића
Лесковац
Мало је у Србији примера балканске архитектуре, као што их има у Берату (Албанија), Пловдиву (Бугарска) или Охриду (Северна Македонија), и другим градовима који су од 1908. до 1912. изашли из (макар формалног састава) Османског Царства, те је постало готово немогуће снимити неки филм епохе попут „Зоне Замфирове“ у Србији, осим уз разна довијања. Вероватно зато што су Срби погрешно ову балканску архитектуру доживљавали као турску и повезивали са османским ропством. Али, неке куће су преостале.
Такве и Кућа Шоп Ђокића, у Лесковцу. Она је саграђена још у време „пре Хаџи Замфира“, имагинарног лика Сремчевог романа, почетком 19. века. Толико је драгоцена међу новоградњом Лесковца, града уништеног савезничким бомбардовањем 1944, да има статус споменика културе у категорији културног добра од великог значаја. Сама породица Шоп-Ђокић је у њој живела од 1820. до 1956. године. када је један део имовине конфискован, а сама кућа национализована. По имену породице види се да су били из регије Шоплук, која по неким верзијама обухвата и сам Лесковац, а по некима је та регија северније и источније. Кућа Шоп-Ђокића је драгоцена јер су у њој боравиле читаве генерације ове породице.
Било како било, сама кућа је спратна грађевина у бондручном конструктивном систему, са вишесливним кровом покривеним ћерамидом са истуреним стрехама. У својој првој верзији, кућа је имала четири просторије у приземљу и пет просторија на спрату. Има све особине балканске архитектуре, те се у њој посебно истиче диванхана на спратном делу, постављена на средини дворишне фасаде.
Ентеријер зграде је занимљив јер су на њему упечатљиве декорације у дуборезу на таваницама, огради степеништа, долапима и нишама, као и оквирима врата и прозора. Оно што кућу на неки начин издваја од осталих, су прозорски капци, који су начињени из два дела: горњи се део подиже, док се доњи спушта. Године 1979. дошло је до погрешне реконструкције западног дела куће, када је нестручним радом дошло и до промене у распореду просторија у приземљу и на спрату. Међутим, без обзира на промене које су настале у ентеријеру кућа је задржала опште особености градске куће карактеристичне за прву половину 19. века.
Кућа Шоп-Ђокића је толико значајна за историју Срба и Србије, да је заштићена. Занимљиво је да је фасада на неки начин «обратна» – дворишна је занимљивија и разуђенија од спољне, уличне. Ово нам сведочи да постоји снажан утицај затвореног породичног живота окренутог према дворишту, што срећемо и у Турској, али и у Шпанији и у арапским калифатима, где је двориште централни део куће, а слабији је однос према уличном животу, што се манифестује и у архитектонским решењима. Главне и најлепше просторије налазе се на спрату. Простран хол је у средини, а иза хола се улази у отворену диванхану, најистакнутији и најлепши део куће. Најинтересантнији декоративни елемент целог објекта је таваница диванхане, богато израђена у дуборезу, каквих у Србији нема много сачуваних. Карактеристично је беле боје. Данас, кућа Шоп Ђокића је Туристичка организација града Лесковца. Тераса на предњем делу куће је доста накривљена. Осим тога, стање је коректно. Оштећени су делови зида ограде око куће. На платоу испред куће се редовно организују културне манифестације.
Објекат је у добром стању и улаз је допуштен.
