Dvorci Srbije

Dvorac Bisingen

Vlajkovac

Dvorac Bisingen se nalazi u Vlajkovcu, mestu koje se nalazi na međunarodnom putu PančevoTemišvar, u opštini Vršac, neposredno pred ulazak u grad Vršac, na samom početku sela, gledano od Pančeva. Velelepni objekat izražene elegancije i lepote podignut je 1859. godine i predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Sagradio ga je grof Đerđ Močonji (György Mocsonyi) na svom imanju. Udajom, 1888. godine, grofica Georgina Močonji imanje i dvorac donosi u miraz poznatoj austrougarskoj plemićkoj porodici Bisingen-Nipenburga (BissingenNippenburg), koja ga je držala u posedu do Drugog svetskog rata, kada su proterani zajedno sa drugim Nemcima južnog Banata. Tada je Bisingenovima zakonom o nacionalizaciji ovaj velelepni dvorac oduzet. Izgrađen je na imanju van seoskih i urbanizovanih celina i pripada tipu slobodno stojećih objekata. Upečatljivo je oker boje.

Dvorac je izgrađen u klasicističkom stilu, koji je tada već bio na izmaku, ali je u perifernim delovima Carstva bio popularan. Dvorac je simetrična građevina većih dimenzija, pravougaone osnove. Fasada, okrenuta parku, ima portikom naglašen središnji deo uvučenog centralnog rizalita, spojen terasama koje nose gvozdeni stubovi, sa bočnim isturenim rizalitima. Na spratu ulaznog trema je svečana sala iznad koje je krovni venac, atika sa balustradom i lučno zasvedenom nišom u kojoj je bio grb porodice Bisingen-Nipenburg. Piramidalni krov je nadvišen prstenom, kriškastim lukovičastim završetkom i šiljkom na kome su stilizovani ljiljan, zastavica i gromobran.

Glavna fasada, koja gleda prema drumu, je rešena jednostavnije i manje je reprezentativna. Poseduje plići portik nosi terasu ograđenu balusterima. Na fasadama su nekada stajale skulpture u simetričnim školjkasto završenim nišama. Dekorativni elementi enterijera i eksterijera izvedeni su od kovanog i livenog gvožđa. Nekada ograđeni kompleks, u koji se sa puta ulazilo kroz kapije od kovanog gvožđa, sadrži: birošku kuću, porodičnu grobnicu i kapelu porodice Bisingen na drugoj strani kanala Dunav–Tisa–Dunav, projektovani park (zaštićen kao spomenik prirode 1973. godine), veštačko jezero sa fontanom i skulpturom u sredini, potok i mostiće. Danas je park zarastao u šiblje i travu, i teško je njime hodati i naći sve što ga je nekad krasilo.

Dve ruinirane kaljeve peći u unutrašnjosti, jedna bela i jedna raskošnija, tamnoplava, pokazuju da je dvorac imao luksuznu opremu, budući da su lusteri i ograde pokradeni.

Iako ruiniran, dvorac predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Do pre par decenija, u dvorcu su se nalazili privatni stanovi, budući da su posle nacionalizacije tu useljeni ljudi bez stanova. U parku su i danas sačuvane neke retke i egzotične biljne vrste. Dvorac se urušava iako je jedan od najlepših u Vojvodini. U njemu živi izvesni Vule, koji spava u smeću i kome jerečeno da čuva dvorac„. Vodio nas je po dvorcu, otključao sve i objašnjavao kako suhuligani sve pokrali„. Ograde na stepeništima su popadale, ali u nekim prostorijama još stoje očuvani parket i brodski pod. Krov je počeo da se urušava, a ogroman park je najvećim delom devastiran. Sva stakla su polomljena a drvenarija pokradena u najvećem delu. Desni deo dvorca, gledano iz dvorišta, je u lošijem stanju od levog i teže je prohodan.

Potrebna je opsežna rekonstrucija, budući da je u pitanju jedan od najlepših objekata u Srbiji, koji može biti samoodrživ finansijski. Pre desetak godina izvesni Italijani su bili zainteresovani da naprave hotel visoke klase pa su Bisingenovi bili spremni da ga se odreknu da bi zaustavili propadanje. Talijani odustali kada su doznali da planirani autoput neće prolaziti pored dvorca. Bisingenovi se i dalje nadaju materijalnoj restituciji.

U dvorac je zvanično zabranjen ulaz, ali u praksi to nije tako.