Dvorci Srbije
Dvorac Marcibanji-Lederer
Čoka
Čoka je do 1781. godine bila severnobanatska pustara, sveže oslobođena od Osmanlija, a onda ju je kupio Lerinc Marcibanji (Lörincz Marczibányi) za veliku svotu od 95.500 forinti. Već sledeće godine je Marcibanji kolonizovao mađarske kmetove da rade na njegovom imanju. Pet godina kasnije doveo je i Slovake. Tada je Marcibanji počeo sa izgradnjom dvorca, ali je nije dovršio. To je učinio tek sledeći vlasnik, Karolj Švab (Károly Schwab ili Sváb), gotovo vek kasnije, 1870. godine. Dvorac je bio gotovo «izgubljen» posle izumiranja muške linije Marcibanjijevih, a u međuvremenu imanje su kupili Agošton Berber i pivari iz Klusemana u Kebanji. Krajem 19. veka posed opet menja vlasnike, i to sada postaju Artur i Karolj Lederer (Károly Léderer), koji su bili jedna od najbogatijih jevrejskih porodica. Oni osnivaju i farmu, a dvorac i upravna kuća bili su pokretačka snaga okolnih gradova, sela, imanja i zemalja. Oni su obezbedili visok nivo ekonomskog napretka.
Imanje ostaje posed Ledererovih sve do Drugog svetskog rata, kada Banat dolazi pod upravu Nedićeve Srbije, marionetske države nacista, gde je Banat autonomna pokrajina u kojoj svu vlast imaju folksdojčeri, te tokom Drugog svetskog rata jedno vreme dvorac biva u posedu okupatora, i to ne bilo kog – već Hermana Geringa lično!
Dvorac, elegantno žute boje, je jednospratna zgrada, izduženog tlocrta i simetričnog rasporeda prostorija. Fasada gleda prema glavnoj ulici, a sa druge strane je moćni «Stari park». Bočnim i središnjim rizalitima je raščlanjena fasada glavnog ulaza. Završeci rizalita su timpanoni koji se izdižu iznad krovnog venca. Prozori su ritmično raspoređeni u nizu, u prizemlju sa ravnom gornjom gredom, a na spratu su prozori sa lučnim završetkom. Na prozorima su dragocene rešetke od kovanog gvožđa.
Krovište je četvoroslivno, ulepšano je sa krovovima na rizalitima sa bočnih strana. Dvorac rasporedom glavnih zidnih masa, fasadom i simetričnom osnovom, ima odlike klasicističkog stila, ali kako nije zidan izjedna, dobijao je dodatne elemente koji ne pripadaju klasicizmu, te je u međuvremenu dobio eklektičke odlike.
On je jedan od dvoraca sa pročišćenijim stilom u Vojvodini, te se smatra da ima veliku arhitektonsku vrednost. Posle Drugog svetskog rata, konfiskovan je i 1950. godine tu je osnovano poljoprivredno dobro „Čoka“ koje je donedavno koristio dvorac kao upravnu zgradu, o čemu govori i tabla od mermera na bočnom zidu na dva jezika. Godine 1960. je dvorac zahvatio požar, kojom prilikom je propao krov. Eternit je tada zamenjen biber crepom, ali je osnovna linija krova zadržana. Do te je godine postojala i autentična ograda oko parka, ali je tada srušena i park je postao javna površina.
Primetni su elementi urušavanja, te je sanacija neophodna. Danas je bez namene, izložen propadanju. Evidentna je vlaga u donjem pojasu i gornjem ispod strehe, stolarija je dotrajala, oštećena, malter je delom opao. Danas je čitava zgrada „beskućnica“, sve pokretne stvari su odnete, osim 2-3 kancelarije koje služe interesima stanara koji se izmenjuju, nepoznati među stanovnicima Čoke. Zgrada se ne može obići, iako je pod zaštitom države, o čemu svedoči klasifikacija Zavoda za zaštitu spomenika. Zanemarujući podrum, zgrada ima 40 vrata i prozora koji su delimično ili potpuno otvoreni, zimi i leti, što potpomaže propadanje objekta na kome se još uvek nalazi firma poljoprivrednog dobra.
