Dvorci Srbije

Dvorac Marcibanji-Karačonji

Sremska Kamenica

U Kameničkom parku, jednom od omiljenih izletišta Sremaca i Novosađana, nalazi se veliki dvorac koji danas ima sasvim prozaičnu namenu. Ali, nekada je bio impresivni dvorac grofovskih porodica ugarskog plemstva, prvo Marcibanji, a zatim Karačonji. Građen je od 1797. do 1811. godine. Dvorac je jedinstven po tome što je jedini ili jedan od retkih klasicističkih dvoraca čija osnova nije simetrična.

Sve je počelo davne 1745. godine kada je general baron Ofeln odlučio da prenese sedište svog imanja iz Karlovaca u Kamenicu. Već 1758. je gazdinstvo preuzeo grof Lerinc Marcinbanji (Lörincz Marczibányi) i sledeće godine sebi napravio mali letnjikovac. On je došao u Kamenicu da bi unapredio vinogradarstvo u sveže oslobođenom Sremu, koji je nekada bio poznati vinski region, ali je u vreme osmanske vlasti vinogadarstvo bilo zabranjeno i gotovo zaboravljeno. Grof Marcibanji je hteo da donese nova iskustva iz Mađarske, kasnije će na ovom mestusagraditi i mali dvorac. Oni su bili poreklom iz grada Puhova iz Češke, a poznati član Livijus Marcibanji je već imao svoje imanje u drugom vinogradarskom središtu, Čoki. Tamo su Marcibanjijevi takođe imali dvorac.

Sredinom 19. veka se grof Gvido Karačonji (Guido Karácsonyi) iz Beodre oženio groficom Marijom Marcibanji i u miraz dobio ovaj dvorac. To se dogodilo 1836. i Karačonji dolazi „na gotovo“, imajući u vidu da su Marcibanjijevi već toliko razvili vinogradarstvo da su izvozili vina i u Peštu i Beč. Marton Marcibanji je 1810. godine već izvršio jednu obnovu dvorca, povećanje parka i bašte. Iako je Marton umro već 1834. godine, on je zapravo zaslužan za današnji izgled dvorca, budući da ga je profilisao kao monumentalnu jednospratnu građevinu. Dograđen je i severnispratnideo (krilo), a i sagrađen engleski pejzažni park. O tome svedoči natpis na skulpturi „Sfinga“ iz 1834. godine. Martona nasleđuje maloletni Livijus, ali on je premlad da se bavi imanjem, te se njegova sestra Marija udaje za pomenutog Gvida, i dvorac sada prelazi u vlasništvo Karačonjijevih. Iz tog krila, koje je više od ostatka dvorca, grofovi su imali nameru da posmatraju zalazak sunca nad Petrovaradinom i Dunavom, što se i danas može učiniti.

Karačonjijevi su bili već iznimno bogati, budući da su bili vinogradari i imali već dva dvorca u Beodri (danas deo Novog Miloševa), dok su u Budimu imali veliki porodični dvorac. Zapravo, oni su većim delom godine i boravili u Budimu, a u vojvođanske dvorce su dolazili leti i u vreme berbe grožđa. Gvido je bio odličan prijatelj sa Francom Listom. Grof Gvido Karačonji je postao slavan sremski vinar i okolni veleposednici i vinogradari su dolazili na imanje da probaju visokokvalitetna vina, te se potrudio i da impresionira svoje goste. Pozvao je sve najpoznatije pejzažne arhitekte da mu naprave park na imanju i oni su to i učinili, a to je današnji Kamenički park. U njemu se nalazi ansambl skulptura koji nije u potpunosti sačuvan. Gvidov sin, grof Eugen Karačonji bio je poslednji vlasnik dvorca, koji je 1920. sa novom državom nacionalizovan, i postao državna svojina.

Kako je Dunav sklon da plavi Kamenicu ispod dvorca, namena parka je bila da dozvoli prirodno visok vodostaj i da ga kanališe. U parku je zasađeno drveće iz skoro svih krajeva sveta, što je tada bio pomodni običaj, a takođe su sagrađene i staze za šetnju, konjaničke staze, klupe, česme i ostala „oprema“ parka, po najvišim evropskim standardima. Napravljeno je i tada obavezno veštačko jezero. Najvažnije skulpture koje su se nalazile svuda po parku bile su „Pet glava“ (delimično očuvana), „Pompejski stub“, „Ležeća devojka“, „Sfinga“, „Adam i Eva“ – kojih danas nema. Tek se slomljeni delovi tih statua mogu naći razbacani po žbunju. Takođe, uništene su i cvetne rondele.

Što se samog dvorca tiče, on objedinjuje četiri spojena objekta, a oni tvore atrijumsko dvorište. Na spratu je dominantna kolonada sa udvojenim stubovima klasicističkog dorskog tipa, sa klasičnim bojama okera i belog. Hodnik je povezan sa glavnom salom koja je nekada bila balska dvorana, ali i danas služi za skupove. Tu su i pomoćni objekti, koji su građeni oko 1850, a ističe se Kamelienhaus, zgrada koja je, kao što joj ime govori, služila za gajenje kamelija. Takođe su se tu nalazile i konjušarnice i spremište za lađe. Taj prostor je danas postao stambeni i ne čuva svoju autentičnost, budući da je izmenjen do neprepoznatljivosti. I danas iznad ulaza postoji ploča na kojoj piše da je dvorac sagradila plemićka porodica Marcibanji de Puho, kao i porodični grb na severoistočnoj strani. U ovom dvorcu je boravio španski kralj Filip.

Što se tiče vlasničkih peripetija od 1919. godine do danas, tada je on bio adaptiran u Dom ratne siročadi, te je 1928. postao Domaćička škola. U vreme NDH je ovde smeštena grupa hrvatskih izbeglica iz tadašnje Italijanske Dalmacije, a 1956. se dvorcu još jednom menja namena i postaje Srednja hortikulturna škola, da bi jedno vreme ovde bio smešten i bioskop. Dvorac je danas u zakupu Voda Vojvodine, do 2050. godine, a tu su i Republički hidrometeorološki zavod i Dokumentacioni centar „Nikola Mirkov“.

O dvorcu postoje i razne legende. Milan Belegišanin u „Snovima zatravnjenih kula“, kaže sledeće: „Krakovska grofica Hana Tomaševska (Hanna Tomaszewska), na svom proputovanju kroz Evropu 1911. godine se zadržala u Novom Sadu desetak dana. Mladi lekar Jovan Popović našao se tu da joj bude na usluzi. Poslednjeg dana grofičinog boravka, mladić je odlučio da prevesla na kameničku stranu, ne bi li u senci dunavskih vrba još malo pio zrele, poljske-aristokratske krvi. Bio je kraj septembra. Miholjsko leto. Dan vreo i uspaljen na kratko, baš kao i grofica. Čamac su vezali za jednu od vrba i u trenutku kada je mladi lekar hteo da prenese priču oproštaja i lažnog obećanja sa grofičinog vrata na njene grudi, začula se pesma. Obalom je hodio čovek veoma star i čupao neku travu što je rasla u plićaku. Nije ih toliko iznenadila ni starost ni odrpanost čoveka koliko jezovitost melodije koja je izlazila iz njegovih usta. Jedna stvar je mladoga lekara posebno impresionirala-iako je starac išao muljevitim delom, tik uz vodu nije ostavljao trag. Starac ih je pogledao samo jednom i rekao: „Idite. Uskoro će sumrak, a onda će početi pesma mrtvih. Danas im je stogodišnjica.“

Grofica i lekar su otišli nedorečenog oproštaja, a lekar je sve ovo nakon izvesnog vremena zapisao u svoj dnevnik. Čini se da je u tom zapisu bilo više žala za nedosegnutim grofičinim telom, no zapitanosti o čijoj se stogodišnjici radilo, i kakvu je pesmu očekivao tog miholjskog sumraka starac koji je hodao muljem ne ostavljajući trag. Zamak Karačonjija u Sremskoj Kamenici je građen od 1797. do 1811. godine. Tokom tih 15 godina gradnje Dunav je svake godine na „Kuninsko leto“ (doba kada je vodostaj najveći i kada se, po predanju ne sme kupati) uzimao po jednog radnika. Uvek bi se neki od njih, onako oznojan, pokušavao okupati u bremenitoj, goropadnoj reci, ne hajući za Kunin. Interesantno je da nikada ni jedno telo nije isplivalo. Ljudi su prepričavali da ih je zadržao kod sebe veliki rečni bog, da bi mu ti vredni nevernici sagradili prelepo zdanje, onakvo kakvo su gradili i na kopnu. Nakon što je zamak sagrađen, u njega su se uselila dva Karačonjijeva sestrića sa familijama. No, treba reći i to da je svake godine na kuninsko leto, preko vode, zajedno sa južnim vetrom dolazila i pesma utopljenih neimara, najavljujući jesen, kišu i bolest. Krakovska grofica i mladi lekar su želeli da ovekoveče svoje kratko poznanstvo, baš na stogodišnjicu završetka zamka i stogodišnjicu poslednjeg udavljenog neimara.

Prvi stanovnici zamka u Kamenici bili su veoma bolešljivi. Uostalom, smatra se da su vlasnici zamkova pored voda bili osuđeni na dve stvari – na mudrost (koja se često graničila sa ludilom) i na preranu smrt čiji je uzrok najčešće bivala tuberkuloza. Uzrok mudrosti je verovatno bio Dunav, koji svojom neumitnošću upozorava, a uzrok bolesti je bila njihova mazohistička zaljubljenost u reku. Dunav se ne podaje niti trpi ljubavnike. On traži danak… Dunav je posesivan, i nametljivcima, mesto svoga okrepljujućeg mirisa, nudi vlagu pod kostima. Vlasnici zamka Karačonji su bili mudriji i preduzimljiviji, ali samo do svoje 50. godine. Kasnije, ta mudrost prelazila je u ludilo, koje je uvek bilo protkano tuberkulozom i kratkovečnošću. Porodični lekar ogranka familije Karačonji u Kamenici zapisao je da su naročito bili osetljivi na miris ozona posle kiše i na tople južne vetrove koji su dolazili sa Dunava. Još jedna interesantna stvar: svi subolovali od identičnih auditivnih (slušnih) halucinacija. Čim bi leto počelo da uranja u jesen, sa svakim sumrakom bi često stavljali dlanove na uši. No ni to im nije pomagalo. U septembru i oktobru, svaki put, nakon kiše bi sedeli sklupčani u uglovima svojih soba, i pod nos sami sebi stavljali mirišljavu so i sirće, samo da ne osete miris ozona. Nakon izvesnog vremena, vetar bi, po njihovom pričanju, donosio neke zvuke samo njima dostupne. Ubrzo posle toga, počeli bi da kašlju.

Ponekad je u goste vlasteli dolazio i travar Andrija. O tom čoveku se ništa nije znalo – ni gde živi ni koliko godina ima. Za njega se govorilo da se rodio star i prestar. Bio je toliko mršav i lak da se nije čuo kada bi hodao hodnicima zamka. Sestrići Karačonji bi ga primetili tek kada bi stao tik uznjih, ili kada bi nm svoju vazdušastu ruku stavio na rame. Andrija bi često govorio da je lek od tuberkuloze u čaju od pomešanog šumskog bilja. To bilje se bere i na obali Dunava i u šumi, ali svako svoj lek mora sam brati i sam spravljati, da bi ovaj bio delotvoran. No, vlastela ga nije slušala. Razlog nije bio taj, što Andriji nisu verovali, no zato što su se bojali da idu u šumu ili na obalu reke. Šta, ako ih u šumi uhvati kiša, ozon ojača, a oni nemaju sobe u čijem uglu bi se skupili. S druge strane, Dunav je u sebe unedrio pesmu mrtvih neimara koja tako slatkasto i zamamno zove sebi. Kada ne bi uspevao da ih nagovori, Andrija bi odlazio i ne bi prošlo puno vremena, a negde bi se iz kameničke šume začula pesma identična onoj koju bi svakog miholjskog leta donosio južni vetar s Dunava. U vreme rekonstrukcije i dogradnje zamka od 1834. do 1836, pa sve do 1850, dok nisu potpuno dovršeni i ekonomski objekti, u mnogim pukotinama zidina, i spod drveća, parka i u paprati, mogle su se pronaći bele svilene maramice sa krvavim ispljuvcima. Ovo bi bio kraj priče o Karačonjijevom zamku u Kamenici kraj Novog Sada. Možda bi još trebalo dodati i ovo: svoj dnevnik lekar Jovan Popović završava podatkom da krakovska grofica Ana Tomaševska nikada nije stigla u Poljsku. Pri povratku u svoju zemlju se razbolela i ubrzo umrla u Solnoku, u Mađarskoj, gde je i sahranjena. Očevici su javili da se sve desilo u nekoliko dana. Kažu naglo prokašljala krv…”

Dvorac Marcibanji-Karačonji je proglašen kulturno-istorijskom prostornom celinom i pod zaštitom je države, a bilo bi dobro otkupiti ga od Voda Vojvodine, kojima bi se obezbedio bolji prostor, a sam dvorac privesti nameni kao ugostiteljski objekat, poput Kaštela Ečka. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.