Дворци Србије

Дворац Марцибањи-Карачоњи

Сремска Каменица

У Каменичком парку, једном од омиљених излетишта Сремаца и Новосађана, налази се велики дворац који данас има сасвим прозаичну намену. Али, некада је био импресивни дворац грофовских породица угарског племства, прво Марцибањи, а затим Карачоњи. Грађен је од 1797. до 1811. године. Дворац је јединствен по томе што је једини или један од ретких класицистичких двораца чија основа није симетрична.

Све је почело давне 1745. године када је генерал барон Офелн одлучио да пренесе седиште свог имања из Карловаца у Каменицу. Већ 1758. је газдинство преузео гроф Леринц Марцинбањи (Lörincz Marczibányi) и следеће године себи направио мали летњиковац. Он је дошао у Каменицу да би унапредио виноградарство у свеже ослобођеном Срему, који је некада био познати вински регион, али је у време османске власти виногадарство било забрањено и готово заборављено. Гроф Марцибањи је хтео да донесе нова искуства из Мађарске, касније ће на овом местусаградити и мали дворац. Они су били пореклом из града Пухова из Чешке, а познати члан Ливијус Марцибањи је већ имао своје имање у другом виноградарском средишту, Чоки. Тамо су Марцибањијеви такође имали дворац.

Средином 19. века се гроф Гвидо Карачоњи (Guido Karácsonyi) из Беодре оженио грофицом Маријом Марцибањи и у мираз добио овај дворац. То се догодило 1836. и Карачоњи долази „на готово“, имајући у виду да су Марцибањијеви већ толико развили виноградарство да су извозили вина и у Пешту и Беч. Мартон Марцибањи је 1810. године већ извршио једну обнову дворца, повећање парка и баште. Иако је Мартон умро већ 1834. године, он је заправо заслужан за данашњи изглед дворца, будући да га је профилисао као монументалну једноспратну грађевину. Дограђен је и северниспратнидео (крило), а и саграђен енглески пејзажни парк. О томе сведочи натпис на скулптури „Сфинга“ из 1834. године. Мартона наслеђује малолетни Ливијус, али он је премлад да се бави имањем, те се његова сестра Марија удаје за поменутог Гвида, и дворац сада прелази у власништво Карачоњијевих. Из тог крила, које је више од остатка дворца, грофови су имали намеру да посматрају залазак сунца над Петроварадином и Дунавом, што се и данас може учинити.

Карачоњијеви су били већ изнимно богати, будући да су били виноградари и имали већ два дворца у Беодри (данас део Новог Милошева), док су у Будиму имали велики породични дворац. Заправо, они су већим делом године и боравили у Будиму, а у војвођанске дворце су долазили лети и у време бербе грожђа. Гвидо је био одличан пријатељ са Францом Листом. Гроф Гвидо Карачоњи је постао славан сремски винар и околни велепоседници и виноградари су долазили на имање да пробају висококвалитетна вина, те се потрудио и да импресионира своје госте. Позвао је све најпознатије пејзажне архитекте да му направе парк на имању и они су то и учинили, а то је данашњи Каменички парк. У њему се налази ансамбл скулптура који није у потпуности сачуван. Гвидов син, гроф Еуген Карачоњи био је последњи власник дворца, који је 1920. са новом државом национализован, и постао државна својина.

Како је Дунав склон да плави Каменицу испод дворца, намена парка је била да дозволи природно висок водостај и да га каналише. У парку је засађено дрвеће из скоро свих крајева света, што је тада био помодни обичај, а такође су саграђене и стазе за шетњу, коњаничке стазе, клупе, чесме и остала „опрема“ парка, по највишим европским стандардима. Направљено је и тада обавезно вештачко језеро. Најважније скулптуре које су се налазиле свуда по парку биле су „Пет глава“ (делимично очувана), „Помпејски стуб“, „Лежећа девојка“, „Сфинга“, „Адам и Ева“ – којих данас нема. Тек се сломљени делови тих статуа могу наћи разбацани по жбуњу. Такође, уништене су и цветне ронделе.

Што се самог дворца тиче, он обједињује четири спојена објекта, а они творе атријумско двориште. На спрату је доминантна колонада са удвојеним стубовима класицистичког дорског типа, са класичним бојама окера и белог. Ходник је повезан са главном салом која је некада била балска дворана, али и данас служи за скупове. Ту су и помоћни објекти, који су грађени око 1850, а истиче се Камелиенхаус, зграда која је, као што јој име говори, служила за гајење камелија. Такође су се ту налазиле и коњушарнице и спремиште за лађе. Тај простор је данас постао стамбени и не чува своју аутентичност, будући да је измењен до непрепознатљивости. И данас изнад улаза постоји плоча на којој пише да је дворац саградила племићка породица Марцибањи де Пухо, као и породични грб на североисточној страни. У овом дворцу је боравио шпански краљ Филип.

Што се тиче власничких перипетија од 1919. године до данас, тада је он био адаптиран у Дом ратне сирочади, те је 1928. постао Домаћичка школа. У време НДХ је овде смештена група хрватских избеглица из тадашње Италијанске Далмације, а 1956. се дворцу још једном мења намена и постаје Средња хортикултурна школа, да би једно време овде био смештен и биоскоп. Дворац је данас у закупу Вода Војводине, до 2050. године, а ту су и Републички хидрометеоролошки завод и Документациони центар „Никола Мирков“.

О дворцу постоје и разне легенде. Милан Белегишанин у „Сновима затравњених кула“, каже следеће: „Краковска грофица Хана Томашевска (Hanna Tomaszewska), на свом пропутовању кроз Европу 1911. године се задржала у Новом Саду десетак дана. Млади лекар Јован Поповић нашао се ту да јој буде на услузи. Последњег дана грофичиног боравка, младић је одлучио да превесла на каменичку страну, не би ли у сенци дунавских врба још мало пио зреле, пољске-аристократске крви. Био је крај септембра. Михољско лето. Дан врео и успаљен на кратко, баш као и грофица. Чамац су везали за једну од врба и у тренутку када је млади лекар хтео да пренесе причу опроштаја и лажног обећања са грофичиног врата на њене груди, зачула се песма. Обалом је ходио човек веома стар и чупао неку траву што је расла у плићаку. Није их толико изненадила ни старост ни одрпаност човека колико језовитост мелодије која је излазила из његових уста. Једна ствар је младога лекара посебно импресионирала-иако је старац ишао муљевитим делом, тик уз воду није остављао траг. Старац их је погледао само једном и рекао: „Идите. Ускоро ће сумрак, а онда ће почети песма мртвих. Данас им је стогодишњица.“

Грофица и лекар су отишли недореченог опроштаја, а лекар је све ово након извесног времена записао у свој дневник. Чини се да је у том запису било више жала за недосегнутим грофичиним телом, но запитаности о чијој се стогодишњици радило, и какву је песму очекивао тог михољског сумрака старац који је ходао муљем не остављајући траг. Замак Карачоњија у Сремској Каменици је грађен од 1797. до 1811. године. Током тих 15 година градње Дунав је сваке године на „Кунинско лето“ (доба када је водостај највећи и када се, по предању не сме купати) узимао по једног радника. Увек би се неки од њих, онако ознојан, покушавао окупати у бременитој, горопадној реци, не хајући за Кунин. Интересантно је да никада ни једно тело није испливало. Људи су препричавали да их је задржао код себе велики речни бог, да би му ти вредни неверници саградили прелепо здање, онакво какво су градили и на копну. Након што је замак саграђен, у њега су се уселила два Карачоњијева сестрића са фамилијама. Но, треба рећи и то да је сваке године на кунинско лето, преко воде, заједно са јужним ветром долазила и песма утопљених неимара, најављујући јесен, кишу и болест. Краковска грофица и млади лекар су желели да овековече своје кратко познанство, баш на стогодишњицу завршетка замка и стогодишњицу последњег удављеног неимара.

Први становници замка у  Каменици били су веома болешљиви. Уосталом, сматра се да су власници замкова поред вода били осуђени на две ствари – на мудрост (која се често граничила са лудилом) и на прерану смрт чији је узрок најчешће бивала туберкулоза. Узрок мудрости је вероватно био Дунав, који својом неумитношћу упозорава, а узрок болести је била њихова мазохистичка заљубљеност у реку. Дунав се не подаје нити трпи љубавнике. Он тражи данак… Дунав је посесиван, и наметљивцима, место свога окрепљујућег мириса, нуди влагу под костима. Власници замка Карачоњи су били мудрији и предузимљивији, али само до своје 50. године. Касније, та мудрост прелазила је у лудило, које је увек било проткано туберкулозом и кратковечношћу. Породични лекар огранка фамилије Карачоњи у Каменици записао је да су нарочито били осетљиви на мирис озона после кише и на топле јужне ветрове који су долазили са Дунава. Још једна интересантна ствар: сви суболовали од идентичних аудитивних (слушних) халуцинација. Чим би лето почело да урања у јесен, са сваким сумраком би често стављали дланове на уши. Но ни то им није помагало. У септембру и октобру, сваки пут, након кише би седели склупчани у угловима својих соба, и под нос сами себи стављали миришљаву со и сирће, само да не осете мирис озона. Након извесног времена, ветар би, по њиховом причању, доносио неке звуке само њима доступне. Убрзо после тога, почели би да кашљу.

Понекад је у госте властели долазио и травар Андрија. О том човеку се ништа није знало – ни где живи ни колико година има. За њега се говорило да се родио стар и престар. Био је толико мршав и лак да се није чуо када би ходао ходницима замка. Сестрићи Карачоњи би га приметили тек када би стао тик узњих, или када би нм своју ваздушасту руку ставио на раме. Андрија би често говорио да је лек од туберкулозе у чају од помешаног шумског биља. То биље се бере и на обали Дунава и у шуми, али свако свој лек мора сам брати и сам справљати, да би овај био делотворан. Но, властела га није слушала. Разлог није био тај, што Андрији нису веровали, но зато што су се бојали да иду у шуму или на обалу реке. Шта, ако их у шуми ухвати киша, озон ојача, а они немају собе у чијем углу би се скупили. С друге стране, Дунав је у себе унедрио песму мртвих неимара која тако слаткасто и замамно зове себи. Када не би успевао да их наговори, Андрија би одлазио и не би прошло пуно времена, а негде би се из каменичке шуме зачула песма идентична оној коју би сваког михољског лета доносио јужни ветар с Дунава. У време реконструкције и доградње замка од 1834. до 1836, па све до 1850, док нису потпуно довршени и економски објекти, у многим пукотинама зидина, и спод дрвећа, парка и у папрати, могле су се пронаћи беле свилене марамице са крвавим испљувцима. Ово би био крај приче о Карачоњијевом замку у Каменици крај Новог Сада. Можда би још требало додати и ово: свој дневник лекар Јован Поповић завршава податком да краковска грофица Ана Томашевска никада није стигла у Пољску. При повратку у своју земљу се разболела и убрзо умрла у Солноку, у Мађарској, где је и сахрањена. Очевици су јавили да се све десило у неколико дана. Кажу нагло прокашљала крв…”

Дворац Марцибањи-Карачоњи је проглашен културно-историјском просторном целином и под заштитом је државе, а било би добро откупити га од Вода Војводине, којима би се обезбедио бољи простор, а сам дворац привести намени као угоститељски објекат, попут Каштела Ечка. Дворац је споменик културе од великог значаја.