Dvorci Srbije
Dvorac Hadik-Kotek
Futog
Iako ga mlađe generacije uglavnom povezuju sa poljoprivrednom školom, dvorac u Futogu je jedno od najstarijih zdanja u Vojvodini ovog tipa, a nalazi se na jednom od najznačajnijih i najvećih veleposedničkih imanja u Bačkoj. Plemićka rezidencija u Futogu i samo imanje dosežu čak do Čarnojevića i Seobe Srba – naime, pripadalo je porodici Čarnojević od 1744. godine pa sve do 1770. kada ga je otkupio za sebe jedan drugi velikan, Andrija (Andreas) Hadik, koji je bio austrijski plemić, feldmaršal i grof. On je bio odnarođeni Slovak i bio je predsednik Dvorskog ratnog saveta u Beču, što je u ono doba bila veoma visoka titula, na nivou najvažnijih ministara.
Hadiku nije trebalo puno da na imanju koje je otkupio napravi dvorac, i to je učinio već 1777. godine, po projektu Franciskusa de Paola Maneta (Franciscus de Paolo Maneth), koji je u to doba bio stacioniran u Petrovaradinu i gradio je svakojake objekte na južnom obodu Austrijskog carstva, te je bio savršen izbor za gradnju dvorca. Međutim, Hadik ne ostaje dugo u posedu ovog dvorca, već ga prodaje drugoj grofovskoj porodici, a ona je češka do srži – u pitanju je porodica Kotek (originalno Chotek), koja je dala i toliko visoke izdanke kao što je Sofija Kotek, žena prestolonaslednika Franje Ferdinanda, s kojom je nesretni princ bio u morganatskom braku.
Za period Kotekovog vladanja imanjem i dvorcem vezane su mnoge zanimljivosti, a jedna je da je u ovom dvorcu, nekoliko dana pre Sarajevskog atentata, boravila upravo Kotekova nećaka, princeza Sofija i njen muž, nadvojvoda i prestolonaslednik Franja Ferdinand. Bilo kako bilo, Kotekovi kupuju dvorac i imanje 1805. godine i drže ga sve do 1921. ili 1922. godine (podaci se razlikuju), kada područje preuzima novoosnovana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, i nove vlasti uvode opsežnu agrarnu reformu i smanjuju posede grofu Koteku. Tada Rudolf III Kotek umire bez naslednika, a dvorac prelazi u vlasništvo njegovih sestara, Henrijete i Gabrijele, koje takođe osiromašene, prodaju imanje neposredno posle Rudolfove smrti.
Ali, kao da je dvorac bio predodređen da u njemu budu samo vrhunski plemići, dvorac kupuje grof Franc Šenborn (Franz Schönborn), koji će ga predati grofu Aleksandru Palavićiniju (Palavicini) koji će biti vlasnik tokom Drugog svetskog rata. Linija grofova koji će držati dvorac u Futogu u svom vlasništvu prekida se 1944. kada selo oslobađa Crvena armija i dvorac se pretvara u bolnicu za ranjenike sa Sremskog fronta. Posle rata je nacionalizovan.
Grof Kotek je adaptirao dvorac za svoje potrebe, a kada je 1895. godine u Futog stigla železnica, proširio ju je i prilagodio sebi. Voleo je lov i uvozio je jelene iz Slovačke i puštao ih u sremske šume, da bi se ovi razmnožili i da bi ih kasnije lovio. Takođe ih je puštao i u Gornju i Donju šumu u Futogu. Dvorac i vlastelinstvo u Futogu su donosili tolike prihode da je njima Rudolf izdržavao svoj drugi dvorac u Krompahama u Slovačkoj. Na imanju dvorca je dogradio ambare, konjušnice, prateće ekonomske zgrade i druge objekte. Kao strastven lovac, potrudio se da ima i velike posede u Sremu i sagradio je i kapelu posvećenu Svetom Hubertu i Svetom Jevstatiju, zaštitnicima lovaca. U samom dvorcu se nalazila velika zbirka jelenskih rogova, koja se pružala duž hodnika. U lovačkoj sobi je držao mnogo trofeja sa lovačkih putovanja po Africi i Dalekom Istoku, budući da je bio i svetski putnik.
Grof Kotek se oženio Marijom, groficom Radaji de Rada, koja je bila ugarska bogatašica. Nisu imali dece, te je grof želeo da ostavi trag pomažući druge, sagradivši sirotište Rudolfinum (1893.) i bolnicu sa porodilištem i domom za stare Marijanum (1894.), sve u Futogu – a pomogao je i srpsku pravoslavnu crkvu Sveti vračevi i katoličku Srce Isusovo. Zanimljivo je da je posle Oktobarske revolucije dozvolio velikom broju ruskih belogardejskih porodica da se doseli kod njega u dvorac, ustupivši im jednu celu pomoćnu kuću.
Što se arhitekture tiče, dvorac nije bitno menjao izgled tokom godina. Sagrađen je kao reprezrentativni vlastelinski dvorac u baroknom stilu, ali su kasnije dopravke bile u klasicističkom stilu. Glavna fasada gleda na glavnu ulicu u Futogu, a povučena je da se može formirati vrt. Pravougaone je kompaktne osnove, a prednja i zadnja fasada treba da prikažu njegovo bogatstvo i dostojanstvo. Zadnja fasada je gledala u prostrani park. Dvorac je bio orijentir u Futogu, budući da je bio najveća laička zgrada u selu. Što se tiče enterijera, vršene su manje izmene tokom godina, a one su vršene i na fasadama i dekoraciji. Na glavnoj fasadi dominira velika terasa oslonjena na stubove od kovanog gvožđa. Fasade poseduju ravnomerni ritam prozora koji je identičan i u prizemlju i na spratu. Potkrovni venac je bogato dekorisan, a dominira oker boja, koja je bila karakteristična za to doba i ove prostore Habsburške monarhije. Krov je masivan, četvorovodni. Uz bočne fasade su prizemni aneksi, od kojih je onaj sa desne strane nekada služio kao porodična kapela. Sa leve strane uz zapadni aneks nalazi se trem rezbarene drvene konstrukcije, sa funkcijom pokrivenog prolaza.
Pretpostavlja se da su bočni aneksi koji su dozidani sa staklenom baštom, poreklom iz 19. veka kada su Kotekovi preuzeli imanje. Unutrašnjost je takođe tu da pokaže dostojanstvo vlasnika, a posebno je značajno raskošno stepenište sa ogradom od kovanog gvožđa. Poseban značaj ima salon na spratu. Nije ostalo puno od prvobitnih vlasnika – svega nekoliko slika koji svedoče o njihovom postojanju. Zanimljivo je da ispod dvorca vodi tunel koji je povezivao dvorac sa crkvom Srca Isusovog, da Kotekovi ne bi morali javno prelaziti put – mogli su tajno posećivati rimokatoličku crkvu tunelom ispod glavnog druma.
U podrumu se nalaze ostaci zatvora. Najznačajniji zatvorenik je bio nemački feldmaršal August fon Makenzen (von Mackensen), glavnokomandujući združene austro-ugarske i nemačke vojske u napadu na Srbiju, koji je osvojio Beograd 1915. i odnosio se viteški prema Srbima i njihovoj vojsci i žrtvama.
Dvorac je 2001. godine proglašen za spomenik kulture, ali mu je načinjena velika devastacija tokom svih godina kada je služio kao Srednja poljoprivredna škola „Dr Siniša Stanković“, što mu je i sad namena. Pošto je originalno zidan za porodičnu rezidenciju, on nije funkcionalan objekat za školu, te se planira gradnja nove škole, a dvorac bi postao muzej poljoprivrede ili nešto slično. Oko dvorca je nekada bio bogat park, koji je vremenom prilično devastiran i služi kao školsko dvorište, a u dvorištu je dodato nekoliko školskih, pomoćnih zgrada.
Za dvorac je vezano nekoliko zanimljivih priča. Jedna je da je Johan Štraus, slavni austrijski dirigent, violinista i kompozitor, i „kralj valcera“, bio gost Kotekovih na proputovanju kroz južne delove Habsburške monarhije. Kažu da je 1867. godine u Kotekovom dvorcu komponovao svoj najslavniji valcer „Na lepom, plavom Dunavu“, prethodno čuvši na novosadskom Štrandu kako ovu melodiju zvižduću novosadski „donaujegeri“, ljudi koji su se okupljali pored Dunava u „lovu“ na posao („jäger“ znači „lovac“ na nemačkom). Takođe, izgleda da je ovdekomponovao i operetu „Jabuka“, koja se odigrava u tadašnjoj „Južnoj Ugarskoj“, a Štraus naglašava da je to u „srpskim krajevima“ u libretu. Opereta opisuje narodne običaje Srba i dvojicu plemića pod imenima Mirko i Vasa Gradinac.
Takođe, za grofa Hadika je vezana jedna druga priča, a to je da je tokom Austrijsko-pruskog rata, on sa svojim bataljonom od svega 300 vojnika probio obruč Prusa i da je domarširao do Berlina maršom od nekoliko stotina kilometara. Ušavši u grad, tražio je veliki otkup da ga ne bi spalio, da bi ga i dobio. Kako je grof Hadik bio miljenik Marije Terezije, ona mu je tražila „suvenir iz Berlina“, čega se grof setio kad je zauzeo Berlin. Tada je tražio da mu berlinski majstori naprave sto pari najfinijih rukavica za caricu. Oni su to uradili za jednu noć, a onda se Hadik povukao iz grada, koji su pretile da povrate pruske snage. Trijumfalno je došao pred Caricu, i predao joj svoj poklon. Međutim, Marija Terezija nije mogla nositi nijedne rukavice, jer su berlinski majstori napravili pakost i sve rukavice namerno napravili za desnu ruku. Carica se nije naljutila na grofa, i on je dalje napredovao u karijeri, uprkos ovom očiglednom gafu i slatkoj osveti Berlinaca.
