Дворци Србије

Дворац Дамаскин – Дунђерски

Хајдучица

Дамаскини су били угледни племићи из данашње Румуније, из места Немет (Németh), те су чланови ове породице носили предикат “de Németh” уз своје презиме Дамаскин (рум: Damaschin, мађ. Damaszkin). Они су племство добили 1799. године, а још 1788. купили су земљиште око села Немет (данас на румунском Берегсеу Мик (Beregsău Mic), између Жомбоља и Темишвара. У том селу, које је све до тридесетих година 20. века било доминантно српско, сачуван је и њихов старији дворац, данас Конак Дамаскин, који је у веома лошем стању и затворен је.

Први племић био је Стефан, који је убрзо потом отишао мало даље на исток и купио село Хајдучицу, 1800. Тада већ срећемо његово име и у облику Љубомир Стеван  Дамаскин де Немет, али и у помађареном облику Иштван, по коме је село и добило своје мађарско име, Иштванвелђ (Istvánvölgy). У тежњи да насели ове просторе Дамаскин је 1809. године на своје имање доселио прве поданике. Они су, уз новац Дамаскина, први дворац саградили пре 1824, будући да тада Дамаскин у најближу околину дворца доводи сељане да се брину о дворцу. Занимљиво је да су Дамаскини били у даљем сродству с Данијелима из оближњег Конака.

Међутим, његов потомак, такође познат као Стеван Дамаскин, 1890. године продао је своје имање «највећој звезди» тадашњег подучја Војводине и љубитељу двораца – Лазару Дунђерском, за 670.000 дуката. Тада Дунђерски ремоделује стари дворац и тиме суштински прави садашњи, 1901. године. Како Самуел Боровски каже, у питању је била прилагодба старог дворца новим потребама, али се није дирала класицистичка симетрична структура. Дворац је наследством дошао у посед Олге Дунђерски, која се удаје за индустријалца из Београда, Јована Јовановића. Олга је у селу изградила цркву. Пред сам рат дворац припада београдском градоначелнику и индустријалцу Влади Илићу, њеном зету.

Као и сви дворци, и овај је после Другог светског рата национализован. Био је дат на употребу «Агробанату», а затим прешао у власништво ПДП «Хајдучица», да би на крају био продат и раскошно рестауириран.

 

За дворац се везује легенда, о којој пише Милан Белегишанин у својој књизи «Камен у житу – Замкови и дворци Војводине» (илустроване приче и легенде): «На позив власника замка, сликар који се звао Јатан дошао је да би насликао неколико слика за салон прелепог замка Дунђерски. Замак је на сликара деловао умирујуће и мислио је да ће врло брзо завршити свој рад. Прошло је три године, а сликар никако није могао да крене с радом. Сваки пут кад би узео кичицу, рука му је отежавала, а на очи му се навлачила мрена. Срце му се празнило, а чело росило страхом и знојем. Једне је ноћи уснио како се шета поред хајдучичког језера. Изненада, зачуо је глас из језера: ‘У мени је кондензована сва лепота природе, замочи четкицу у моју воду и створићеш најдивније преливе боја. Инспирација ће ти бити непрестана. На мојој површини и у мом дну спавају дуга и звезде. Кроз моје капи дишу, а кроз таласе моје воде израња бело голубије крило. Сва та лепота ће бити твоја, али ми мораш обећати да ћеш ми поклонити све оно што ћеш сањати од идуће ноћи па до краја живота. И ти и две генерације твојих потомака.’ Уснули сликар одмах на ово пристане. Сутрадан ујутру, када се пробудио, сликар оде до језера носећи са собом штафелај. Замочи кичицу у воду, и догоди се чудо. Почеше да се стварају прекрасне слике. Имао је утисак да му неко други води руку. Не само што су облици боје на штафелају одисали белим голубијим крилима него се чуо и лепет тих крила. Његове септембарске шуме не само да су имале све јарке боје михољског лета него је између оквира штафелаја допирао мирис опалог јесењег лишћа. Платна сликарева била су магија боја које су могле да се чују и удишу. Али од тада је сликар изгубио своје снове. У прво време му то није сметало. Мислио је да много ради и да се замара, па затим запада у тврд и дубок сан без снова. Но, како је време пролазило, почео је да схвата да уколико у сну не сања, тада у том времену не живи. Сан без снова је изгубљено време. Увидео је да је дао превелик залог језеру. Трампио је за неколико слика повећи део не само свог већ и део живота својих синова и унука. Након тога остарели сликар је брзо напустио Хајдучицу, као да бежи од нечега. А језеро, бременито сновима три генерације, понеки пут бива узбуркано, а понеки пут бива као стакло. У првом случају се чини да се из водених лукова стварају неки чудни облици који као да су изашли из ноћне море неког несрећника. Када је вода језера мирна, у њој се могу видети прекрасне слике далеких предела који су пуни рике јелена и неке чедности која капље са листова врба, бреза и топола. Као да језеро сања туђи трампљени сан.

 
Пусти видео запис

У унутрашњости зграде замка налази се соба са огледалима у којој се чува део намештаја Лазара Дунђерског, оних неколико завршених Јатанових слика и један кревет. За овај кревет се тврди да је Јатанов и да је у њему сликар почео да губи ноћи свога живота. То је широк, гостински лежај са тешким покривачем који ничим не одудара од постеље коју бисте понудили драгом госту или старом пријатељу. Једино што изненађује – то је узглавље на коме се место јастука налази џиновска печурка.»

Око дворца се налази леп и веома очуван парк, као и језеро «Рибњак». Оно је било претворено у купалиште за јавност.

Дворац се интензивно реновира, у приватном је власништву и нова власница обраћа пажњу на сваки детаљ, како у ентеријеру тако и у екстеријеру.