Dvorci Srbije
Palata Atina
Beograd
Terazije su se već na razmeđu vekova počele profilisati kao omiljena celina za zidanje monumentalnih građevina po evropskom modelu, te je tako u to doba nikao čitav niz velelepnih struktura koje su ukrasile ovaj veoma značajan deo grada koji je počeo da se formira kao novi urbani centar u produžetku Knez Mihailove. Jedna od takvih zgrada je na Terazijama 28 i to je Palata «Atina», koja je zaštićena kao nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture.
Nju je, kao kombinovanu stambeno-poslovnu zgradu, dao sazidati cincarski trgovac Đorđe Vučo, koji je unajmio svog sunarodnika, arhitektu Dimitrija T. Leku, da napravi palatu 1902. godine. Naime, Đorđe Vučo kupio je, krajem 19. veka, kuću u kojoj je bila manje ugledna kafana „Kod dva tigra” dvorskog podrumdžije R. Jankovića. Rušenjem ove kućice nastala je monumentalna zgrada, a ime je dobila tako đto je u samom prizemlju, u poslovnom delu, Italijan Antonio de Franko, koga je u Beograd doveo Nikola Pašić i postavio ga za dvorskog kuvara Petra I Karađorđevića, otvorio je kafanu „Atina”, pa je zdanje vremenom postalo poznato kao Palata „Atina”.
Neće proći dugo vremena a ovaj dvojac Vučo-Leko napraviće još jedno remek-delo, Vučinu kuću na Savi, koja je 1908. postala porodična kuća porodice Vučo, a i ona je danas zaštićena kao nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture.
Što se arhitektonskog rešenja tiče, palata ima duh italijanske renesanse, sa dva bočna rizalita, i lođom duž cele fasade sa kolonadom stubova, a postoji i horizontalna dinamika ostvarena podelom međuspratnim profilisanim vencom, krovnim vencom i atikom sa balustradom. Oko prozora i na arkadama na lođama prisutna je značajna ornamentika, a takođe boja terakote donosi toplinu objektu i fasadi, mešana sa okerom, tipičnim za Austro-Ugarsku. Cela ova kombinacija boja daje duh vizantijskog pravoslavnog srednjovekovlja. Na ovoj zgradi, sa podrumom, prizemljem, dva sprata i potkrovljem, radove je izvodio građevinar Janaćko Kostić. Sam krov je na dve vode i pokriven je biber crepom. Građena je postupkom s kraja 20. veka od opeke i krečnog maltera, sa masivnim zidovima ravnih tavanica ili plitkih pruskih svodova.
Ima veoma izražene dekorativne kupole sa obe strane zgrade prema susednim zgradama, a to je izraz akademističke tradicije i istoricizma. Zgrada ima izraženu čistoću linija i predstavlja jedan od fotografisanijih objekata na Terazijama, što govori sve o njenoj antologijskoj lepoti. Više puta je restaurirana, a konzervatorski radovi su vršeni u tri navrata: 1969, 1988–1989. i 2003–2004. godine.
