Dvorci Srbije
Fišerov salaš
Jarak, Sremska Mitrovica-Ruma
Između Rume i Sremske Mitrovice, nedaleko od sela Jarak, ali doslovno kao izdvojeno naselje, nalazi se Fišerov salaš. Ime „Fišerov Salaš“ se zapravo proširilo na ceo kompleks pomoćnih zgrada koji se nalaze oko samog originalnog salaša. A sam salaš je sada već u toliko lošem stanju da je pitanje šta će uskoro od njega ostati.
Sam letnjikovac poznat pod imenom „Fišerov salaš“ je izgradila između 1900. i 1904. godine porodica Fišer (Fischer) koja je bila jevrejskog porekla, po projektu češkog arhitekte Hermana Bolea, koji je projektovao i obližnji letnjikovac Višnjevac pored sela Erem.
Nalazi se u velikom parku koji je pun raznovrsnog rastinja, u kome je, po najboljim običajima tog vremena, bilo zasađeno i egzotično drveće sa raznih meridijana. Zdanje Fišerovog salaša predstavlja reprezentativan primer objekta na kome je drvo kao materijal za gradnju došlo do punog izražaja, zajedno sa trskom i drugim tradicionalnim materijalima. Letnjikovac je služio za boravak Fišerovih.
Međutim, zgrada je, upravo zbog svoje građe, bila podložna požarima, te se jedan takav i desio 1966. godine. Nakon požara je dovedena u prvobitno stanje, ali je bilo pritužbi da to nije rađeno po konzervatorskim principima, što je dovelo do privremenog gubitka autentičnosti. No, vremenom je ponovo dobila trščani krov i sve drvene delove koje je ranije imala, dok je izmene doživela samo mala zgrada koja se nadovezivala na trem.
Objekat je pravougaone osnove, čeonim stranama okrenut u pravcu istok-zapad. Duž čitave severne i zapadne strane proteže se trem sa drvenom ogradom i profilisanim stubovima iznad ograde. Preko trema se spušta trščani krov, a iz krova, na severnoj strani izdiže se manji zid sa dva prozora potkrovlja. Južnom fasadom dominira ravna zidna površina sa tri dekorativna prozora različitih veličina i položaja i ulazni trem na koji se nadovezuje dekorativna nadstrešnica (pasarela), koja povezuje ovu zgradu sa manjim pomoćnim objektom. Drvenim delom nadstrešnice, koja je duga oko 5m i pokrivena trskom, i ulaznog trema potpuno stilski odgovaraju tremovima severne i zapadne fasade.
I ovde se, kao i kod većine vojvođanskih dvoraca i letnjikovaca, oko njega plete legenda. Ponovo o tome piše Milan Belegišanin u „Snovima zatravnjenih kula“. Legenda kaže da je Fišer želeo da napravi park o kome će se nadaleko pričati, a time je i obavezni radnik na imanju zamkova, trebao biti i vrtlar. “Fišer je poslao svoje sluge širom Vojvodine, da mu nađu nekoga ko će park urediti po meri njegovog prezimena. Sluge su dovodile razne ljude koji su bili više ili manje vični baštovanstvu, ali niko od njih nije u potpunosti zadovoljio vlasnika zamka. I onda, na jedan majski uranak, pred njegovim dvopregom se iznenada pojavio čovek koji je bio neobično star. Konji su zastali u mestu kao da su hipnotisani, a starac je prišao spahiji i rekao mu je da je iz jednog sela kraj velike reke, i da najbolje govori “jezik beloga jasena”.
Starac je potom uredio park sa prednje strane po francuskoj, a sa zadnje strane po engleskoj šemi, kako su uostalom izgledali i svi parkovi viđenijih zamkova. Na toj plodnoj zemlji uskoro su sem belog jasena, počele da uspevaju sofore, tuje, gvozdeno drvo, pa čak i sam hrast lužnjak. Park oko zamka postajao je lepši, od samog zamka. No, gazda je ostario, a njegovi sinovi su bili hladni prema lepoti šume. Pred smrt su ga nagovorili da šumu poseče i da na njenom mestu stvori plodno zemljište. Otac je pristao i uskoro umro, a sinovi su počeli da ostvaruju ono što su zamislili. Kako im vrtlar (isto onoliko star kao i pre mnogo godina kada je zaustavio dvopreg) više nije bio potreban otpustili su ga. Sada su im bili potrebni orači.
Međutim, vrtlar nije otišao odmah. Ostao je na imanju i jaukao mesto svake odsečene jele, svakog odsečenog jasena, tuje… Uskoro je njegova tuga prerasla u gnev. Prišao je najvećem hrastu i počeo da žvaće njegov koren. Nakon kratkog vremena, ruke su mu se pretvorile u snažne i kvrgaverane, a koža u koru… Noću se ušunjao u sobu spahijinih sinova i udavio ih u snu… Idućeg jutra, sluge su pronašle mlade spahije u čijim se mrtvim i otvorenim očima ogledala strava. Ali, to nije bilo sve. Ispod hrasta lužnjaka, u jedinom preostalom delu šume, nađen je stari baštovan mrtav. Mora da su mu bolovi bili strašni, ili je bio veoma gladan, kada je poslednje što je uradio bilo to da ugrize koren hrasta lužnjaka. Sve što je za starim baštovanom ostalo, bilo je urezano veliko slovo „A“ u kori hrasta.”
Nezavisno od legendi, kompoziciono gledano, ali i po primenjenim materijalima, letnjikovac Fišerovih je unikatni primer vojvođanskih letnjikovaca. Nosi sva obeležja istorijske epohe iz koje potiče, kao i park koji mu prinadleži. Nažalost, više od pola veka nebrige uticalo je da Fišerov salaš trenutno izgleda katastrofalno i svakim se danom sve više urušava. Gotovo 90% krova i neki delovi zidova su se urušili, ali drvenarija nekako odoleva.
Letnjikovac je spomenik kulture od velikog značaja. U njega nije moguće ući legalnim putem, ali je ograda oko parka na kome se nalazi puna rupa, te je lako ući na imanje na kome se nalazi Fišerov salaš. Fišerov salaš bi, posle još jedne rekonstrukcije, idealno bilo prenameniti kao restoranski i hotelski prostor idealan za slavlja, tim-bildinge i sastanke, imajući u vidu i prostrano dvorište u kome se može smestiti letnja bašta, puna hladovine hrastovog, ginko i drugog stoletnog drveća.
