Dvorci Srbije
Dvorac Bezeredi-Dunđerski
Čelarevo
Jedan od dvoraca koji je neodvojivo povezan sa srpskom književnošću jeste dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu. No, kada je nastao, niti je bio poznat pod imenom najbogatije vojvođanske porodice, niti se selo tako zvalo. Tada je to bio Čib, u kome je Dunđerski osnovao čuvenu pivaru. A prethodno se i dvorac zvao Bezeredi, po prethodnom vlasniku.
No, to čak i nije prvi dvorac koji se nalazio na ovom mestu. Prvi je dvorac sagradio Lipot (Leopold) Marfi, i to je bio manji dvorac, sagrađen krajem 18. veka. Njegov dvorac je bio prizemna zgrada pravougaone osnove, koja je imala dvorišni trem oslonjen na stubove sa dekorativnim kapitelima. Kasnije je došlo do prerađivanja ovog dvorca koji je izgubio autentičnost, i u enterijeru i u eksterijeru. Da odemo korak dalje u prošlost: posle oslobođenja od Osmanlija krajem 17. veka, Austrijanci su područje Čeba, kako se naselje zvalo, priključili direktno Eraru, ili upisali u vlasništvo dvora. Leopold Marfi je bio ugledni plemić, pravnik i glavni beležnik Županije Bačke, te je 1751. kupio područje koje je pripadalo Dvoru skoro celo stoleće. Kada je ponovo postao glavni beležnik Bačke, 1797. je izgradio mali dvorac, koji se često naziva “Stari dvorac”. Ostala je građevina da stoji i do danas, iako je u ruševnom stanju. Grof Marfi je bio okrutan i surov vladar, i njegovi podanici su se odselili u zimu 1800/1801. godine u Nadalj koji su osnovali, u Šajkašku, ostavljajući imanje pustim. Tada su stanovnici Čeba bili Srbi, a skoro su se svi odselili, njih 56 porodica, te je Grof Marfi ostao bez radne snage, i bez mogućnosti obavljanja poljskih radova. Marfi tada doseljava katolike, uglavnom Nemce i ponekog Šokca, iz Bukina, Bača i Volfingena (Karavukova) da zamene Srbe, ali ni katolici nisu dugo trpeli Marfijevu surovost. Njih 12 su skovali zaveru i ubili grofa 12. septembra 1812. po povratku iz Pešte, a vođa zaverenika je bio izvesni Jozef Ferger. On je kasnije, kada su se zaverenici sami odali, pogubljen na tada pomodnoj giljotini, a ostali su osuđeni na doživotnu robiju. Grof Marfi nije imao naslednika, te se imanje vratilo carskom uredu. Naselje su Nemci preimenovali u Čib.
Ali, onda imanje kupuje Jozef Polimberger, veleposednik iz Stonog Beograda (Sekešfehervar) 1819. godine, a njegova kćerka Karolina Šarlota udaje se za Nikolu Bezeredija. Bezeredi je odlučio da mu je mali dvorac premali i sagradio je veliki dvorac u prostranom parku građenom po principu engleskih vrtova. To se desilo između 1834. i 1837. po projektu bečkog arhitekte čije ime nije sačuvano. Ali poznato je da su dvojica lokalnih Nemaca, Aman i Hofman, rukovodili gradnjom gde su radnici bili lokalni Nemci. Podatak o godini izgradnje je upisan na zadnjnoj fasadi. Kako je to već bilo vreme klasicizma, dvorac je poprimio odlike tog stila, i predstvaljao je reprezentativnu bogatašku rezidenciju. Nikola i Karolina Šarlota su bili konstantno prisutni u dvorcu, i on je napredovao. Bili su i potpuno drugačiji po karakteru, i poznati po dobročinstvima. U njihovo vreme su sagrađeni katolička crkva i proširen park, njihovim novcem.
Nikola Bezeredi je umro 1865. godine i imao je sina Belu i ćerku Herminu, koji nisu mogli da vode i ovo imanje i još jedno u tadašnjoj Gornjoj Ugarskoj, odnosno, Slovačkoj. Nakon toga, od Bezeredija dvorac kupuje Lazar Dunđerski, i u priču se upliće i poezija. Dunđerski dolazi u posed dvorca 1882. i ovo mu je bio tek jedan od dvoraca – imao ih je u Kulpinu, Krivaji kod Starog Bečeja, i Hajdučici. Ali, ovaj dvorac je bio blizu njegove fabrike piva i blizu Novog Sada, te je često ovde boravio sa svojom porodicom i sa svojom prelepom ženom Sofijom primao ugledne goste. Tu su često dolazili Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Paja Jovanović, Đorđe Popović Daničar, Jovan Bošković, Deže Kostolanji, Šandor Brodi, Šandor Hunjadi, Uroš Predić, Stevan Todorović i drugi. Jovanović, Todorović i Predić su slikali potrete članova porodice, a posebno je zanimljiva jedna ljubav koja se u dvorcu rodila, a to je ona slavnog pesnika Laze Kostića i lepe i mlade Lenke Dunđerski, miljenice vlasnika i veleposednika Lazara Dunđerskog. Laza Kostić će upravo u ovom dvorcu upoznati ženu koja je bila njegova velika obožavateljka i po duhu mu ravna, ali su se socijalne razlike između njih isprečile da se ova veza ostvari, kao i slabo samopouzdanje dobrodržećeg Kostića, koji je mislio da je prestar i nedostojan lepe Lenke. Pa ipak, Laza je napisao jednu od najlepših ljubavnih pesama na srpskom jeziku Lenki, stanovnici dvorca, i ta poema se zove Santa Maria della Salute.
Posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ovde je jedno vreme boravio i kralj Aleksandar Karađorđević. Međutim, 1946. godine dvorac je oduzet Dunđerskima, a kako je sam Gedeon, sin Lazara Dunđerskog, želeo da pokloni dvorac državi, nikada nije uložen zahtev za povraćaj imovine. Posle Drugog svetskog rata, od 1947. do polovine 1952. godine, zgrada dvorca sa pratećim objektima pripadala je tadašnjem Predsedništvu Vlade FNRJ. Tada je u tom zdanju povremeno boravio predsednik Josip Broz Tito. Dvorac je spomenik kulture od izuzetnog značaja. Depadans je 1967. godine postao jedinstven muzej stilskog nameštaja u bivšoj Jugoslaviji, Muzej Vojvodine, a eksponati su nameštaj Dunđerskih i predsednika Tita. Ovaj muzej je iseljen. Muzej je bio dobro posećen i bio je uvršten u program školskih ekskurzija. Zbog neodgovarajućeg stanja i započetih konzervatorsko-restauratorskih radova 2002. godine zatvoren je za posete.
No, reč-dve o samom dvorcu i arhitekturi. On je jedan od najčistijih primera klasicizma, nalazi se u prostranom parku, kao prizemna građevina pravougaone osnove, sa nizom prozora sa ravnim profilisanim natprozornicima poduprtim konzolama u obliku volute, a u donjem delu sa niz bolustera. Na istočnoj strani nalazi se klasicistički portik sa stepeništem koja podržavaju četiri dorska stuba, timpanom, stepeništem i kosim rampama za kolski pristup. Začelje dvorca je rešeno sa naspramnim isturenim delom i širokim stepeništem. Po običaju, dominiraju žuta, oker i bela boja. Osobenost portika je da je ovde korišćen kamen peščar zbog svog kvaliteta. Bočne fasade su jednako oblikovane. Unutrašnji raspored prostorija i dekoracija su sačuvane iz vremena Bezeredijevih, i odražavaju klasicistički pristup koji su Dunđerski usvojili. Krov je na četiri vode prekriven biber crepom, sa ukrasnim elementima od bakarnog lima (snegobrani, vodoskupljaci, badže i sl.). Park oko dvorca je vredan zbog zastupljenosti retkog rastinja. Park je u svojoj suštini sačuvao osobenosti iz vremena Bezeredijevih, ali je usavršen u vreme Lazara Dunđerskog i njegovi planeri su pratili evropske trendove, uključujući i donošenje egzotičnog rastinja, kao što je drveće sa Bliskog Istoka, Afrike i Indije. Nasuprot velikog dvorca sačuvana je ekonomska zgrada, čija dvorišna fasada ponavlja elemente sa starijeg dvorca.
Danas su i park i dvorac pod zaštitom države ali su u lošem stanju. Konzervatorsko-restauratorski radovi izvedeni su prvo između 1985. i 1988. U periodu 2002-2004. godine vršeni su radovi na prepokrivanju krova i statička sanacija dotrajalih plafonskih konstrukcija. Park je obnovila kompanija Carlsberg Srbija 2006, a sređena je i fasada. Posebna pažnja posvećena je stručno izvedenoj restauraciji kovanih delova ograde, koji su urađeni na tradicionalan način, a nedostajući delovi su pažljivo vraćani u autentično, prvobitno stanje. Najviše truda zahtevala je konzervacija i restauracija dvokrilnih ulaznih kapija, posebno one skinute pre više od 20 godina, prilikom asfaltiranja prilaznih staza. Nažalost, ona je danas unakažena grafitima, a huligani su polomili neke od šalukatri. Ograda oko dvorca sa monumentalnim betonskim lavovima je još uvek u lošem stanju iako je i njena restauracija najavljivana. Predložena namena dvorca bi bila hotel i restoran sa baštom, koji bi mogao da se koristi za ekskluzivne prostave i da bude samoodrživ na svakodnevnoj osnovi, budući da je u centru sela.
I o ovom dvorcu Milan Belegišanin ima jednu legendu, koju je opisao u “Snovima zatravnjenih kula.: „Nikola Bezeredi je bio graditelj dvorca u Čelarevu i njegov prvi vlasnik. Kada je 1882. godine Lazar Dunđerski od njega kupio zamak, Nikola je novom vlasniku poklonio i klavir koji je nekada davno i sam dobio za vrlo mali novac od jednog ražalovanog ruskog grofa koji je na kocki sve izgubio. Klavir je stavljen u salon čekajući bolje dane, a Lazar Dunđerski se dao u posao. Te 1882. u mestu podiže parni mlin i fabriku špiritusa. 1884. je uspeo da raskrči polovinu parka, i da sa desne strane, nedaleko od dvorca, podigne pivaru i zasadi hmeljarnike. Jednoga popodneva je šetajući se salonom, slučajno zastao ispred klavira i počeo da razmišlja o tome da bi zamku trebalo udahnuti dušu. Sam nije bio vičan umetnosti, što ne znači da je nije i voleo. Zapuštenost dirki koje su već bile zaboravile dodire tankih prstiju grofa kockara nagnala ga je da vrata svoga zamka otvori najviđenijim umetnicima Srbije s kraja 19. i početka 20. veka. Od tog trenutka, gosti dvorca su bili Laza Kostić, Paja Jovanović… Bilo je slikara, pesnika, vajara, ali klavir je ćutao. Po neki put bi neko od gostiju neobavezno prelazio po dirkama i to je bilo sve. Najčešći gost je bio Laza Kostić.
Prijateljstvo između velikog pesnika i vlasnika zamka je postalo toliko da je Kostić bio kum svoj deci Laze Dunđerskog. Jedno od te dece je bilo i Lenka Dunđerski u koju se pesnik zaljubio u svojim poznim godinama. Interesantno je to da je Lenka bila prva koja je intenzivno počela da svira na klaviru. Dešavalo se da posluga iznese, kada je vreme lepo, klavir napolje i postavi ga između dva kamena lava na ulazu u zamak. Lenka bi sedala i počinjala da svira. Bila bi to dobrodošlica pesniku. Iz dirki poklon klavira bi izlazili zvuci, koji bi prvo smirivali kamene lavove, a zatim do bola i nemoći pogađale dušu ostarelog pesnika. Lenka nije imala posebnu tehniku ali su njena čednost i sudbina već odavno umrlog kockara, bivšeg vlasnika klavira, stvarali sazvučje koje je odisalo slatkom tugom umiranja. Ostareli poeta se nije osećao dostojnim ove mladosti, iako je i Lenka osećala simpatije prema njemu. U dugim noćima je sanjao kamene lavove, koji su se pretvarali u čvrsta bedra igračice i igrali na muziku Lenke i klavira. Laza Kostić je sebe počeo da kažnjava nesanicom. Ostareo, izmožden i svestan prolaznosti, odlazi u manastir Krušedol, gde u omami, u osami, bunilu i čežnji, iz svog istrošenog tela, kao iz suve drenovine, cedi, naizgled, poslednje kapi životnog mošusa.
Uskoro 1895. godine u Beču umire Lenka Dunđerski. Laza Kostić za života nije bio sa Lenkom, pa umišlja da će biti zajedno nakon njene smrti. Nije imao Lenkino telo, ali će imati njenu senku. Nisu delili zajedno život, ali će možda deliti smrt. Veza za Lazu postaje ukleta i nad snovima kreativnog ludila jedne neostvarene ljubavi, nastaje najlepša pesma srpske lirike „Santa Marija della Salute“. I danas po neki put, iz odaje zamka se začuju akordi prokockanog klavira, a lavovi bedra riču priznavajući da su deo pesnikovog sna. Nastaje jedan ukleti harmonijum, i tada pod zvezde Čelareva stupaju ostali ukleti pesnici Jesenjin, Edgar Alan Po, a parkom zamka ruku pod ruku u belim pohabanim venčanicama hodaju Lenka Dunđerski, Anabel Li, Isidora Dankan…”
Dvorac nije otvoren za posetioce, ali je ulaz u park slobodan.
